Vladimir Putin je sigurno znao kako će SAD i NATO da odgovore na njegov ultimatum iz decembra u kojem je tražio prekid njihovih vojnih aktivnosti u istočnoj Evropi i centralnoj Aziji, i to čak i pre nego što je odgovor u pisanom obliku ruskom Ministarstvu spoljnih poslova dostavio američki ambasador Džon Saliven. Bilo je to, naravno, „ne“ ruskom vetu na proširenje NATO, „ne“ povlačenju savezničkih snaga iz centralne Evrope i iz baltičkih država-članica, ali je i „da“ pregovorima o kontroli naoružanja i merama za izgradnju poverenja. To je ono što su Amerikanci više puta govorili i njemu i njegovom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu nakon što je Putin zatražio „bezbednosne garancije“ od NATO.
-pročitajte još: Kristof Hojsgen: S Putinom morate dugo da se preganjate
Konkretan zahtev Kremlja za odgovorom u pismenoj formi na ruski ultimatum bio je pokušaj da se kupi vreme i iskoristi prilika da se dublje zabije klin između Vašingtona i njegovih evropskih saveznika, da se nagomila još više vojnika na granicama Ukrajine i zadrži pažnja svetske javnosti na Moskvi kao ključnom igraču na globalnoj sceni. Međutim, Putin se suočava sa sve ratobornijom američkom administracijom, koja, čini se, sve više i više utiče na svoje evropske saveznike. Vašington je neočekivano, što predstavlja eskalaciju na diplomatskom nivou, u sredu proterao dvadesetak ruskih diplomata iz SAD.
Kakav će biti odgovor Kremlja Sjedinjenim Državama i NATO? Rani pokazatelj toga mogla bi da bude sudbina teksta koji su SAD poslale Kremlju kao odgovor. Američki državni sekretar Entoni Blinken rekao je da on neće biti objavljen javno, kako bi se ostavilo prostora za diplomatiju. Uskoro bismo mogli da vidimo kako poruke SAD i NATO, u celini ili delimično, „cure“ u ruske državne medije ili nominalno privatna oligarhijska glasila kao što su „Komersant“ i „Izvestija“. Lavrov je takvu mogućnost već nagovestio. To bi bio namerni šamar u lice Amerikancima i rani znak upozorenja da je Putin spreman da deluje, a ne da razgovara.
„Spasite Ruse“
Kremlj nema mnogo opcija. Invazija u punom obimu načelno je moguća, ali bi Moskvu koštala mnogo više od prve faze rata 2014-2015. Otpor Ukrajine bio bi mnogo odlučniji i profesionalniji nego pre osam godina, a međunarodne sankcije bile bi mnogo bolnije. Gasovod Severni tok 2 bio bi mrtav. Ne manje važno je to da bi potpuni rat ućutkao i najaktivnije među onima koji nastoje da „razumeju Rusiju“, a naročito one u Evropskoj uniji. Osim toga, na međunarodnom planu to ne samo da bi izolovalo Putinov režim, već i njega lično, i to mnogo više nego do sada. Zadugo ne bi bilo poziva ni na kakve samite.
Ali ni ruski vlastodržac ne može tek tako da kaže: „Izvinite, pogrešio sam!“ – i zatim da povuče jedinice sa granica Ukrajine, angažuje se sa SAD na tradicionalnoj agendi razoružanja, klimatskim promenama i u vezi sa iranskim nuklearnim programom. U tom slučaju Putin bi mogao da deluje slabo i dezorijentisano, a to je nešto što on mrzi više od bilo čega. Kao vrhovni komandant, ne možete dvaput godišnje da napred-nazad pomerate stotine hiljada svojih vojnika samo zbog nekoliko telefonskih razgovora sa Vašingtonom.
Čini se da Kremlj provizorno razmatra scenario po kojem bi iskoristio izmišljeni izgovor „uzimanja pod zaštitu Rusa“ iz tzv. Narodnih Republika Donjeck i Lugansk (LNR i DNR), a bez da ih formalno prizna. Ti marionetski entiteti na istoku Ukrajine, koje je Moskva stvorila još 2014, održavaju se uz pomoć ruske vojske i služe za vršenje pritiska na Kijev. To bi de fakto bila legalizacija ruskog vojnog prisustva u tim oblastima, ali, strogo uzevši, ne bi bila neka nova invazija. U tom slučaju Kremlj bi mogao da se nada da će tako razbiti zbijene redove Zapada i dobiti ponudu od Pariza i Berlina za posredovanje. To bi otvorilo mogućnost pritiska na vladu Ukrajine kako bi se došlo do još većih ustupaka i u korist Moskve redefinisali sporazumi iz Minska.
Putinov režim već je započeo PR-kampanju kako bi rusko i svetsko javno mnjenje pripremio za takav razvoj događaja. Ruska duma, koju Kremlj drži u džepu, već poziva na isporuku oružja Donjecku i Lugansku. Poslanici takođe kažu da su započeli rad na nacrtu sporazuma o priznavanju LNR i DNR.
„Spasite Ruse iz Donbasa!“ uzvikuju učesnici debata na državnim televizijama. Ali trenutak za takvu akciju je propušten. Teško je poverovati da bi se, čak i u Berlinu i Parizu, takva intervencija ocenila bilo kako drugačije, osim kao eskalacija. Ukrajina bi najverovatnije odbila da pregovara sa Moskvom, čak i ako neki Evropljani na tome budu insistirali. To bi Moskvu dovelo u nezgodnu poziciju da bude izbegavana i sankcionisana bez ikakve opipljive dobiti. Zato su dakle svi ti pozivi da se „spasava Donbas“ možda samo trik da se pokaže kako se Putin „odupire usijanim glavama“ u Moskvi i da je on zapravo „čovek mira“.
Malo je verovatno da će Putin išta preduzeti pre ceremonije otvaranja Zimskih olimpijskih igara u Pekingu 4. februara. A ako se, kako je najavljeno, bude još i sastao s novim nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, to bi onda za Kremlj bila dodatna kupovina vremena. Bajdenova administracija očigledno namerava da održi pritisak na Rusiju. Putin bi mogao da razmesti nekoliko dodatnih projektila na ruskom delu Baltika, odnosno u regionu Kalinjingrada, jednostrano „suspenduje“ osnivački sporazum NATO-Rusija iz 1997. i vrati se na raspravu o novom sporazumu START. To je nešto na šta su SAD bile spremne još od prvog dana mandata predsednika Bajdena.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.