Radim u ludnici

Nemačke firme su u stanju od kojeg vam se kosa diže na glavi – bilo da je reč o preduzećima srednje veličine ili velikim koncernima. One liče na bolnice za duševne bolesnike i to zatvorenog tipa – sa šefovima tiranima. Umesto da raspravljaju o stručnim pitanjima, na beskrajnim sastancima vode se borbe za vlast. Apsurdni način rada gotovo da je pravilo.

Tu strogu kritiku nemačkih preduzeća iznosi u najnovijoj knjizi pod nazivom „Radim u ludnici“ (Ich arbeite in einem Irrenhaus) Martin Verle. Ko je čovek koji tvrdi da je situacija u nemačkim biroima katastrofalna i na osnovu čega on to kaže?

Cenjkanjem do povišice

Martin Verle i sam je radio u jednom velikom nemačkom koncernu gde je osnovao dva odeljenja. Svet šefova poznaje iz sopstvenog iskustva. On radi kao „kouč“, odnosno savetnik za karijeru, a postao je poznat već prethodnim knjigama, u kojima je davao precizne savete zaposlenima. Na primer, kako tražiti povišicu plate:

„Morate tačno znati koje greške nikako ne smete da napravite, da biste došli do svog cilja, a to je povišica plate. Prva greška je da tražite tačno onoliko para koliko biste želeli da dobijete. Šta ćete dobiti? Pregovori su ritual i vaš šef će vam automatski predložiti sumu, koja je ispod one koju tražite. On računa sa tim da ćete se sresti negde na sredini. Prema tome, poštujte pravila igre. Nikako ne smete da kažete hoću 200 evra mesečno više, nego na početku pregovora kažite: želeo bih 300 evra mesečno više. Vaše šanse da na kraju dobijete 200 evra, ili čak 250, time su daleko veće!“

Dva lica jedne firme

Verle je stručnjak koji zna šta govori i kojem ljudi veruju. Po profesiji je savetnik i ako mu neko plati da ga savetuje, najpre mora otvoreno da mu ispriča kakvo je stanje u firmi, sa kakvim je problemima suočen. Tako nastaje slika o firmi, bez ulepšavanja, bez šminke.

Većina firmi u Nemačkoj imaju dve strane – onu spoljnu, odnosno onako kako bi firma želela da bude, i unutrašnju – kakva je stvarno. Iza zidova firmi, vlada ludilo. Preduzeća se ne bave tržištem, već sobom. Koncerni su kao dečiji vrtići, a takozvanim porodičnim firmama potreban je porodični terapeut. Za to svakodnevno ludilo, iza zidova firmi, znaju samo zaposleni. Prema rezultatima jedne ankete, polovina zaposlenih u Nemačkoj stidi se svojih poslodavaca.

Na osnovu testa, čitalac Verleove knjige sam može da ustanovi da li stvarno radi u ludnici. Verle savetuje kako se sve to može preživeti i kako se zahvaljujući „sistemu za rano upozorenje“ skloniti, zaštititi od sumanutog poslodavca.

Otkrijte kakva je Vaša firma?

Ako Vas baš interesuje po čemu možete da utvrdite da li radite u ludnici, uradite test. Verle navodi četiri karakteristike, za vašu firmu mora da važi bar jedna (detaljniji test je na 199 stranci):

1. Licemerje
Firma ne radi ono što kaže i ne kaže ono što radi. Saradnicima, zaposlenima i klijentima obećava više od onog što je u stanju da pruži. Postavlja zahteve koje ne može da ispuni. Samo jedan moral joj je sveti – a to je dvostruku moral. Istina je ono od čega ima koristi. Takve firme su specijalisti za spoljne fasade- samo je njihova spoljna slika bez greške.

2. Trka za profitom
Firma navodno ima viši cilj – maksimum zarade. Klijent je samo izvor zarade, a životna sredina samo sirovina koju treba eksploatisati. Zaposleni su radna snaga koja može da ode kad je iskoriste. Troškovi personala smanjuju se bez skrupula. Koncerni pre svega rade po tom principu.

3. Egocentričnost
Firma se u prvom redu bavi sama sobom, a ne tržištem. Definiše radne procese, „uživa u sastancima“, s vremena na vreme dolazi do haosa, na primer zbog navodne „restrukturacije“, da bi se potom sve stopiralo, navodno zbog budžeta. Zaposleni su fiksirani na šefa, a klijenti - poslednja rupa na svirali.

4. Dilentantizam
Firma sama sebe sapliće. Ne vode se poslovi- to što se radi običan je dilentantizam. Rukovodioci ne zaslužuju da budu na tom mestu. Odluke se donose kao da se baca kocka. Horizont se pruža samo do „sledeće stanice gradskog autobusa“.

Autorka: Mirjana Kine-Veljković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković