Ramin pravoslavni grob

Kamionet kojim je pre rata razvozio hleb radeći za Klasovu pekaru u Srebrenici narod je nazvao Hljebara te je zbog toga Ramo Kadrić dobio nadimak po kojem je i danas prepoznatljiv u ovom kraju. Ramo se među prvima vratio u svoje selo. Sa suprugom Halidom obrađuje veliko imanje i uzgaja ovce. Poznat je i po tome što mnogim komšijama Bošnjacima ali i Srbima često pomogne. Besplatno im svojim traktorom uzore njivu ili balira kukuruz.

Na livadama zvanim Radavoda provede celo leto koseći travu i čuvajući ovce. Sa tog vrha puca pogled preko Drine daleko u Srbiju i Ramo kaže da je tu najsrećniji. „Ovo mesto je moja duhovna hrana, nigde mi na svetu ne može biti bolje, ovde kad dođem, ako sam bolestan, odmah ozdravim. Pola Bosne i pola Srbije vidim sa ove livade i tu mi je najlepše“, kaže on.

Spomenik za sećanje

Nasred livade izvire voda – leti hladna kao led, zimi topla. Otac Alija, od kojeg je nasledio ovo imanje, umro je pre rata. Ramo je u znak sećanja na njega uredi izvor, staru drvenu česmu i korito zamenio betonskim, sa natpisom ili kako se to u narodu kaže, podiže hajr česmu. Na samo nekoliko metara od česme u travi je i pravoslavni nadgrobni spomenik sa uklesanim krstom koji nam Ramo sa ponosom pokazuje.

„Čovek je umro 1951. godine i na mestu ovog spomenika nekada davno bio je drveni krst koji sam ja zapamtio. Kada sam se vratio pre 13 godina, sve je bilo zaraslo, obraslo trnjem i za spomenik se uopšte nije znalo. Čisteći ovu livadu ispod gomile trnja i korova naišao sam na ovaj spomenik za koji nisam znao do tada. Moja žena i ja smo ga uspravili, očistili. Kasnije sam ja od betona uradio postolje i od tada svake godine pokosim travu oko njega i očistim ga. Ja sam ponosan na ovo što sam uradio sa svojom ženom. Ovo je bolno i radosno, ali ja se ponosim i neka to svi znaju“, kaže Ramo kroz suze.

Ova gromada od čoveka, grubi gorštak lica i ruku izbrazadanih od teškog rada, ima golubiju dušu i meko srce. Lak je na suzi, kako to kaže ovdašnji narod. „Želim da se zna za ovo, pre svega neko od njegove porodice ako ima, da zna da može doći kad god hoće i da vidi, da se ovaj spomenik održava“, kaže Ramo. Ramo je popravio spomenik Radi Petroviću, rođenom 1900. godine, koji je preminuo 1951. godine, što piše i na spomeniku. Petrović je ranije bio vlasnik ove livade koju je davno od njega kupio Ramin otac Alija.

Strašna ratna sećanja

Ramin život bio je obeležen ratnim zbivanjima u BiH. Rat je preživeo u Srebrenici. Bežeći iz Srebrenice do Tuzle se kao i drugi probio kroz šume. Svake godine zato je učesnik Marša mira – koji se odvija istim putem kojim su Srebreničani u julu 1995. godine bežali na sigurnu teritoriju. Svojim čuvenim kamionetom je, kako pričaju svedoci, sa školskog igrališta do bolnice vozio ranjene u strašnom masakru koji se dogodio 12. aprila 1993. godine kada je od nekoliko granata ispaljenih sa položaja vojske Republike Srpske u Srebrenici ubijeno 74 Bošnjaka - među njima žene i deca. U tom napadu ranjeno je oko stotinu osoba.

Strašna i jeziva su njegova sećanja na taj dan. Ali Ramo u sećanju nosi i događaj s početka rata u Srebrenici kada mu je život spasao jedan Srbin istrgnuvši ga iz ruku pijanih napadača. Ko je bio taj Srbin, a ko napadači? O tome Ramo još ne želi javno da govori. Kaže, zbog tog događaja su i on i njegov spasilac već imali problema.