Rasizam nemačke policije ili nešto drugo?

Izlizane stepenice vode do drugog sprata jedne neugledne zgrade u centru Krojcberga. Zidovi su oblepljeni šarenim plakatima koji, između ostalog, pozivaju i na demonstracije protiv nasilnog proterivanje izbeglica kojima je odbijen zahtev za političkim azilom. Na ulaznim vratima čeka Biplab Basu iz organizacije „ReachOut“ koja savetuje žrtve rasizma i desnog ekstremizma. Basu zna o čemu govori jer je i sam, kako kaže, često žrtva svakodnevnog rasizma.

Poniženi i uvređeni

Jedan od primera: pre nekoliko meseci Basu i njegova ćerka su kontrolisani u jednom vozu. Pritom su oni bili jedini kojima su policajci tražili lična dokumenta. Basu, koji se pre 30 godina doselio u Nemačku iz Indije, siguran je da je to isključivo zbog boje kože. On se žalio zbog postupka policije i namerava čak i da podigne tužbu kojom želi da dokaže da su on i njegova ćerka kontrolisani samo zbog boje kože. Biplap Basu se već godinama bori protiv prakse „rasističkih policijskih kontrola“, organizuje proteste i deli letke.

Biplab veruje da ciljano kontrolisanje tamnoputih putnika u vozovima i na aerodromima utiče i na širenje predrasuda po kojima su svi tamnoputi potencijalni kriminalci. Basuu smeta i pasivnost pogođenih. „Većina tamnoputih koje policija ciljano kontroliše ne buni se protiv takve prakse čak i kad su poniženi i uvređeni“, kaže taj aktivista. Mnogi redovne policijske kontrole doživljavaju kao deo svakodnevice.

No treba reći i to da borba protiv prakse ciljane kontrole tamnoputih građana nije laka. Doduše, nemačkim Osnovnim zakonom je diskriminacija na osnovu boje kože izričito zabranjena, ali zakon Pograničnoj policiji dopušta ciljane kontrole u prevozu, na železničkim stanicama ili aerodromima, a „u cilju sprečavanja nedozvoljenog ulaska u zemlju“.

Nema „rasnog i etničkog profilisanja“?

Pritom se radi o kontrolama koje se sprovode čak i kada nema osnovane sumnje. „Policija se oslanja na sopstvenu procenu koja se na kraju, u praksi, bazira na spoljašnjosti osobe. Diskriminacija je dakle deo strukture“, kaže Hendrik Kremer sa Nemačkog instituta za ljudska prava. On traži da se zakon koji to omogućava promeni.

Kremer se već neko vreme bavi tim zakonom i posećuje okrugle stolove na kojima aktivisti za ljudska prava i predstavnici policije zajednički raspravljaju o tom problemu. On uvek i iznova sagledava da predstavnici policije jednostavno ne mogu da shvate optužbe kada je reč o rasizmu. Kremera to ne čudi jer, na kraju krajeva, policajci kojima se prebacuje rasističko delovanje, samo se pridržavaju zvaničnih uputstava o kontrolisanju osoba na osnovu „određenih obeležja“.

Policija je i na pitanje Dojče velea odbacila optužbe da se radi o kontrolama po nekom ključu. „Rasno“ ili „etničko profilisanje“ se, kako stoji u zvaničnom saopštenju, ne primenjuje se prilikom kontrola. „Pojedinačne kontrole baziraju se na proceni na licu mesta“, navodi se dalje u saopštenju. U tu procenu ulazi i „etnička pripadnost“, ali i ostala „vidljiva obeležja“ poput odeće, vrste prtljaga ili ponašanja. Policajci su takođe tokom obuke „senzibilizovani“ kada je reč o toj problematici. Kao udarni argument Pogranična policija navodi i podatak da u svojim redovima zapošljava i 800 radnika sa „useljeničkom pozadinom“.

Odelo (ne)čini čoveka

„Sve je to bacanje peska u oči“, komentariše Biplap Basu tvrdnje Pogranične policije, koja je u Nemačkoj zadužena za kontrolu putničkog saobraćaja. „Boja kože je prilikom provere putnika najvažniji faktor i to je neosporno“, tvrdi Basu. U tom trenutku zvoni mu mobilni telefon. Javlja mu se jedan mladić poreklom iz Afrike koji traži pravni savet o tome šta da uradi nakon što je dobio prekršajnu prijavu zbog navodnog vređanja policijskih službenika.

To nije usamljen slučaj. Basou se stalno za pomoć obraćaju mladi, tamnoputi useljenici koji dolaze u sukob sa policijom tokom provera. Jedan od njih je i Avganistanac Omar koji je do sada sakupio već 23 prekršajne prijave zbog toga što se žalio kada su ga, kao jedinog u vozu, kontrolisali. Ili zbog toga što se nalazio van mesta prebivališta. Potražioci azila, naime, nemaju pravo kretanja po Nemačkoj sve dok se odlučuje o njihovom zahtevu. Omar to ignoriše. Zapravo, uopšte ne bi smeo da bude u Berlinu, ali se nada da će ostati neotkriven i to zato jer njegova koža, kako kaže, „nije toliko tamna“. Omar se u Nemačkoj nalazi već četiri godina i do sada ga je policija mnogo puta zaustavljala. „Ali ne tako često kao one sa još tamnijom kožom“, zaključuje.

Biplab Basu veruje da i njega ne kontrolišu toliko često zbog činjenice da uvek nosi odelo. Dakle, možda boja kože ipak nije najvažnija prilikom kontrola? Basu odgovara negativno i odmah navodi jedan primer iz svakodnevice: „Jedna moja prijateljica iz Indije, poznata naučnica, boravila je sa svojom porodicom na odmoru u Nemačkoj. U vrlo kratkom vremenu bili su kontrolisani nekoliko puta. I to je definitivno zbog boje kože“.

Autori: Naomi Konrad / Nenad Krajcer
Odgovorni urednik: Ivan Đerković