Mi u Evropi trebalo bi da smo već odmakli toliko daleko da osuđujemo rasizam. Ali, to nažalost nije slučaj. U čitavom nizu evropskih zemalja desnoradikalne i rasističke stranke zastupljene su u parlamentima ili čak u vladama.
Neprijateljstvo prema nekim grupama ljudi, koje podrazumeva rasizam, antisemitizam, antimuslimanski rasizam, anticiganizam, ali i homofobija ili transfobija, i dalje je nažalost sastavni deo brojnih evropskih društava.
-pročitajte još: Rasizam – veliki problem u Nemačkoj
Smrt u Sredozemnom moru
Nigde se to jasnije ne pokazuje nego kod zatvaranja granica Evrope za one iz Afrike, Azije i arapskih zemalja koji traže zaštitu. Nema više nikakve mogućnosti da se nesmetano doputuje u Evropu i da se tu podnese zahtev za dobijanje azila – a to je nešto što je zagarantovano međunarodnim pravom i spada u osnovna prava svih ljudi.
Posledica je da se, samo od početka ove godine, u Sredozemnom moru utopilo najmanje 350 ljudi. To su ljudi koji su bežali od rata i ugnjetavanja, toliko očajni da su bili spremni da uđu u gumene čamce u nadi da će tako doći do obala Evrope i dobiti zaštitu.
Prema podacima Međunarodne organizacije za migraciju (IOM), 2022. je u Sredozemnom moru život tako izgubilo 2.406 ljudi. Godinu dana ranije više od 3.000.
Od 2014. godine utopilo se ili nestalo najmanje 26.000 ljudi koji su hteli da preko Sredozemnog mora stignu u Evropu. A broj stradalih za koje se i ne zna, verovatno je mnogo veći. To ne samo da je skandalozno, to je zločin protiv čovečnosti.
Stalna obaveza
Nemačka je zemlja koja je u Evropi primila najviše izbeglica, po milion iz Sirije i Ukrajine. Druge zemlje, recimo Mađarska ili nedavno Velika Britanija, hvale se time što na svojoj teritoriji potkopavaju pravo na azil.
Desni populisti se tomu raduju, jer njihov diskurs je jasno podeljen na „mi“ i „oni“: „mi Nemci“ nasuprot „onih drugih“, migranata i izbeglica.
Rasizam je dobio novi, moderni izgled. Sada se više ne govori o „manje vrednim rasama“, nego o kulturama koje su navodno „nekompatibilne sa zapadnim vrednostima“. To ne važi samo za izbeglice, već i za mešovite porodice koje već generacijama žive u Evropi.
Njima se nameće stalna obaveza da još nešto učine. Govori se da one nisu spremne na integraciju, da je njihova religija okrenuta prošlosti, da im je obrazovanje loše. Da, upravo ovo poslednje ima veze sa strukturnim rasizmom, a to često nije jasno ni političarkama i političarima.
-pročitajte još: Rasizam je u Nemačkoj deo svakodnevice
Strah za privilegije
Mi u društvu uočavamo dva suprotstavljena kretanja. S jedne strane, imamo društvo koje je sve raznolikije, u kojem manjine samouvereno zahtevaju da i one u njemu učestvuju.
Ali istovremeno postoji i trend u suprotnom smeru, koji podržavaju oni koji se boje za svoje dosadašnje privilegije. Neki tvrde da ništa više ne smeju da kažu, štaviše da doživljavaju rasističke napade.
To se posebno često može čuti iz onih društvenih grupa koje u rukama čvrsto drže sve pozicije na kojima se u Nemačkoj donose odluke. I upravo ti ljudi imaju utisak da ne smeju više ništa da kažu i da su diskriminisani? Zašto?
Jedan razlog je to što manjine koje do sada nisu imale glasa, sad zastupaju svoje stavove, pa i postavljaju zahteve, kao što je recimo onaj za jednakim tretmanom i jednakim učešćem u odlučivanju. To su u svakom slučaju žene, ali i crnci i „People of Color“, kvir-osobe i brojni drugi. I oni žele da odlučuju – i na to imaju pravo.
Kritika nije zabrana govora
Neki ljudi, naročito beli muškarci, to što im se neko odjednom suprotstavlja doživljavaju kao oduzimanje prava. Za njih je novo to da im se neko protivi i zato neki imaju subjektivni osećaj da im se zabranjuje da govore.
Upravo je suprotno. Oni i dalje imaju pravo da kažu šta god žele. Mediji su puni intervjua sa starijim, belim muškarcima. Ali, isto tako je dozvoljeno i njih kritikovati. Kritika nije zabrana govora, već znak živog demokratskog društva u kojem svi glasno raspravljaju.
S druge strane, zahtev za učešćem znači da grupe koje su do sada bile premalo zastupljene insistiraju na tome da dobiju pristup svim pozicijama. Tako nastaje veća konkurencija.
Tamo gde je, recimo, ranije bilo normalno da je šef uvek muškarac, sada ima više šefica. Ne izlaze na kraj sa tim baš svi muškarci. Ako neko mora da se odrekne nekih privilegija, on to onda doživljava kao gubitak, a u stvari se samo stvara pravedna situacija. Takozvani „obrnuti rasizam“ je zato još jedna od omiljenih optužbi.
Ali, sve to što je samo po sebi razumljivo, stalno se dovodi u pitanje kako bi se zamaglila stvarna rasprava o rasizmu i pitanjima moći. O vrlo realnom lošijem položaju manjina suviše dugo se nije razgovaralo. A mora da se radi o sledećem: o učestvovanju i poštovanju, i o pravdi.
U Nemačkoj ipak postoji mnogo pojedinaca i organizacija koje su aktivne u borbi protiv rasizma. Mnogi od njih su Nemci iz migrantskih zajednica.
Autorka teksta, Šejla Mizorekar, je predsednica mreže „Nove nemačke organizacije“ (Neue deutsche Organisationen), koordinacije udruženja iz čitave zemlje koja se bore protiv rasizma i za društvenu raznolikost.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.