„Rasplačem se kad pomislim na Siriju“

Jordan je primio više od 600.000 sirijskih izbeglica. Vlada u Amanu međutim pominje brojku od gotovo 1,3 miliona. Neki Sirijci su se proteklih meseci vratili u domovinu. Ali za mnoge to ne dolazi u obzir.

Raba kuva kafu i sipa je u fildžane. Kafa je ovde pravi mali luksuz koji ona sebi jedva da može da priušti. Ona živi u dvosobnom stanu na periferiji jordanskog glavnog grada Amana sa svoje četvoro male dece. Porodicu izdržava porodicu radeći povremene poslove i zahvaljujući podršci Organizacije za izbeglice. Život te 40-godišnje Sirijke je težak, ali uprkos tome, ona ne želi da se vrati u svoj rodni grad Homs. U svakom slučaju, ne sada.

Društvo | 22.09.2018

„Bojim se da će moj sin biti prisiljen da ode u vojsku ili da će na neki drugi način da izgubi život u Siriji. Već je dovoljno strašno to što je njegov otac ubijen“.

Raba je nekada sa svojom porodicom živela u svojoj kući, u blizini njenih roditelja i sestara. Njen muž je radio kao stolar, a i Raba je ponešto zarađivala radeći u tkaonici vune. Pored toga, brinula se o deci. A onda je došao rat i porodica je pobegla u Jordan. Nakon što se njen muž iz Amana još jednom otišao u Siriju da donese potrebna dokumenta, više ne nije vratio. „Moj muž je ubijen dok je pio čaj u kući svog rođaka. Raketa je pogodila kuću.“

Raba u međuvremenu već pet godina živi u Jordanu. Fatima i Basma, dve najmlađe kćerke, i ne pamte oca. Njihova starija sestra imala je deset godina kada je otac stradao: „Ne želim nazad u Siriju, jer moj tata više nije živ. Tamo ne može da se živi“.

Syrien Anschlag in Homs

U Homsu gotovo više nema gde da se živi

Njihova porodična kuća u Homsu odavno više ne postoji, a rođaci su se raselili u svim pravcima: „Imam brata koji živi u Libanu, sestru koja se iselila u Nemačku i drugu sestru koja je iz Homsa prešla u Hamu. Moji roditelji žive u Turskoj“, kaže Raba.

U Jordanu je Raba stvorila svoju malu mrežu. Njena mlađa deca tu idu u školu, njena starija kćerk se tu udala. Raba se oseća sigurno u Amanu. Baš kao i Huda. Ta 58-godišnja Sirijka živi sa svojim mužem i kćerkom u malom stanu na istoku grada. „Ne možemo da se vratimo u Siriju, jer je naša kuća srušena. Nemam više smeštaj. Moj muž je bolestan i ne može više da radi i da zarađuje novac. Osim toga, strah nas je da u Siriji nije bezbedno“, kaže Huda.

I ona je iz Homsa. Četvrt u kojoj je živela, skoro u potpunosti je sravnjena sa zemljom. Kada ona priča o tome, na licu joj se vidi očaj. Ona gotovo uopšte više ne računa s tim da će još jednom videti svoju domovinu. Njen suprug ima problema sa diskus-hernijom, njoj bi trebalo da bude ugrađen pejsmejker. Zbog skupih medicinskih tretmana, porodica je veoma zadužena. Povratak u Siriju teško je zamisliv. Još manje nekakava ponovna izgradnja njihove kuće.

Povezani sadržaji

„Kada mislim na Siriju naviru mi sećanja i briznem u plač.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Povezani sadržaji

Politika | 13.11.2018

Tiranija ne može biti stabilna

04:59 min
Politika | 21.10.2018

Zid između rata i mira

05:16 min
Politika | 07.10.2018

Mala Madžida