„Rat“ jezikom: srpski, hrvatski i bosanski

Danas u Bosni i Hercegovini tri konstitutivna naroda koriste tri službena jezika. Je li to stvarna potreba ili tek puka politika? O tome su diskutovali studenti slavistike i istočnoevropske istorije pri Sveučilištu u Gisenu sa gostujućim predavačima iz Berlina, a u sklopu manifestacije „Više od Tita i ćevapčića“.

Referentu sa Humbolt Univerziteta u Berlinu, Nataši Tolimir-Helcl, je u sećanju ostao skeč iz serije „Top lista nadrealista“. Nele Karajlić je krajem osamdesetih još zbijao šale na račun jezika u Jugoslaviji jednostavnom rečenicom „Ja čitam“ na srpskom, hrvatskom, bosanskom, „hercegovačkom“, „crnskom“ i „gorskom“.

Jezik bio polje „rata“

Samo 20 godina kasnije, ta šala je u Bosni i Hercegovini stvarnost. Nadrealizam je postao realizam. Nadnacionalni srpsko-hrvatski jezik su zamenila tri druga: bosanski, hrvatski i srpski jezik. No to razdvajanje nije stupilo iznenadno. Nagoveštavalo se to već desetinama godina pre raspada Jugoslavije, smatra dr Kristijan Vos, profesor pri Humbolt Univerziteti u Berlinu.

„Tito je polazio od onoga: ‘Našim socijalističkim sistemom su svi nacionalni konflikti automatski uklonjeni. Mi smo ona dobra država, kod nas nema problema’. Međutim, jezik kao inače apolitično polje se pokazao kao polje u kome su nacionalni konflikti, koji su zvanično bili zabranjeni, dobili svoj rat. Jezik je svesno izgrađen i naduvan i postoji tradicija iz 60-ih pa do 90-ih godina da se jezik ispolitizuje“, objašnjava Vos.

Kao nemački i nemački u Austriji

Bosancima i Hercegovcima je to stanje sa tri službena jezika već postalo „normalno“, jer im se u postsocijalističkom društvu više ne uskraćuje pravo da se služe svojim jezikom. A kako stranci gledaju na to?

„Pa, to pomalo jeste smešno. Te razlike između bosanskog, srpskog i hrvatskog ja sebi objašnjavam poput razlika između nemačkog nemačkog i austrijskog nemačkog. A kad kažu ovo je hrvatski, a ovo drugo je srpski onda je to, smatram, instrumentalizacija jezika kako bi se razlikovali od drugih, a to ne vodi napred“, kaže Johannes Riger, student istočnoevropske istorije pri Univerzitetu u Gisenu.

Ali njegov kolega Arkadiuš Blaščik (21) drugačije misli: „Pripadam jednoj manjini u Poljskoj koja želi da se razlikuje po dijalektu unutar svoje okoline. Ja sam, naime, iz Šlezije. Zato itekako mogu da razumem ako želite da se razlikujete u jeziku“, kaže Blaščik.

Moj ili tvoj jezik - znam li ja to uopće raspoznati?

Ali, ako dobro razmislimo – kad zaista primećujemo da neko govori bosanski, hrvatski ili srpski? „Hoću li ja to odmah primetiti ili tek nakon nekoliko rečenica, to veoma zavisi o sadržaju i leksemima koji se ugrađuju“, odgovara Nataša Tolimir-Helcl, dodajući da je pravo pitanje primećuje li se uopšte kad sagovornik govori drugim jezikom.

Tragom tog pitanja su ovo dvoje berlinskih naučnika i krenuli. Dr Vos i dr Tolimir-Helcl nameravaju da uskoro sprovedu istraživanje u BiH o jezicima i njihovoj percepciji, odnosno primećujemo li zaista kad sagovornik preko puta govori moj ili svoj jezik.

A jeste li Vi primetili na kom jeziku je napisan ovaj članak? Da se ne biste vraćali na početak i čitali sve ponovo, evo jedne rečenice kao male pomoći: „Ja čitam!“

I...znate li o kom jeziku je reč?

autorka: Marina Martinović

odg. urednik: Nemanja Rujević