Rat sa mašinama - nije daleko

Frankfurter algemajne cajtung objavio je tekst pod naslovom „Lice naših sutrašnjih protivnika“, čiji autor Frank Riger podseća da je rat – i pored svih tehničkih dostignuća koja se u njemu primenjuju – do sada uvek bio rat između ljudi. „Sada i u ratu, kao i drugde, imamo talas automatizacije. Vojni sukob i njegova mlađa sestra: opšte nadgledanje u ime bezbednosti, sve više su obeleženi učešćem mašina i algoritama. Autonomni sistemi, koji su u odlučivanju sve manje upućeni na ljude, postaju kičma budućih vojnih sukoba. Ostaci ratova u Avganistanu i Iraku, te čitav niz manje poznatih borbenih akcija na drugim kontinentima vode se velikim delom iz vazduha, zujalicama na daljinsko upravljanje, opremljenim ne samo kamerama, sensorima i instrumentima za radio-osmatranje, već i – raketama.”

Od 9 do 17 sati u ratu, posle 17 – kod kuće

“U planovima vojski, pa tako i Bundesvera, roboti kao borbene mašine postaju sve značajniji. Troškovi njihove proizvodnje i održavanja su relativno mali, a ne mora da se vodi računa o potrebama pilota ili vozača. A pretpostavljeni ne moraju više da se raspravljaju sa pilotima koji imaju svoju sliku situacije ili pogrešno tumače ili ignorišu naređenja. Obuka osoblja koje na daljinu upravlja bespilotnim letelicama je bitno jevtinija i kraća od obuke borbenih pilota. Upravljači bespilotnih letilica mogu uveče da odu kući i da vode rat kao normalan posao koji se radi u smenama. (…) Pravac razvoja je jasan: samo još poslednji pritisak na dugme sa bi se ispalila raketa, iz pravnih i moralnih razloga je prepušten čoveku. A on, poučen iskustvima sa tipičnim greškama mašine, može da odluči da – ne puca. Ali pri tome i njega posmatraju algoritmi, koji iz njegovog ponašanja uče kako bi se poboljšali. Na kraju će taj poslednji pritisak na dugme biti samo ritual…“

Prati se tipično ponašanje mašine

“Stvarno razumevanje pilota zujalice za konstrukciju, greške i probleme mašine koju opslužuje, otprilike je na nivou kerovođe koji relativno dobro poznaje svoje životinje. On ne zna ništa o neuronskim vezama u mozgu psa, ali zna mnogo o njegovom tipičnom ponašanju. Isto tako slabo pilot bespilotne letilice poznaje program koji služi za upravljanje. On je samo naviknut na tipične izlazne vrednosti. Velika razlika je, međutim, u tome što čovečanstvo u ophođenju sa životinjama ima već par vekova iskustva, pri čemu se one zapravo veoma malo menjaju”. Autor zaključuje da diskusija o aktuelnom zahtevu Bundesvera da se opremi naoružanim bespilotnim letilicama mora voditi oko budućeg razvoja autonomije tih letilica…

Primena u novinarstvu

A američki istraživač medija Mat Vejt je u Hamburgu održao predavanje o upotrebi bespilotnih letilica u – novinarstvu. O tome piše Zidojče cajtung, koji prenosi da će, kako kaže ovaj stručnjak, za pet godina sve velike medijske kuće eksperimentisati sa takvim letilicama. “Uz pomoć tih sprava, moći će da se naprave fotografije i video-snimci opustošenih ili kriznih područja do kojih se ne može stići pešice. Tako će i razmere prirodnih katastrofa moći da se sagledaju samo za nekoliko sati – dok danas to traje nedeljama. Reporteri bi zujalicama mogli da mere i podatke o zagađenju vazduha ili da posle nuklearnih katastrofa poput one u Fukušimi izmere radioaktivnost a da se sami ne izlože smrtonosnom zračenju.”

Zakonodavci moraju da se pozabave temom

“Druga prednost bespilotnih letilica je u tome što su one jevtine. Kao igračke koštaju nekoliko stotina, one za profesionalnu upotrebu – nekoliko hiljada evra. To jeste mnogo, ali je jevtinije od upotrebe helikoptera ili satelitske tehnike. Mat Vejt se slaže da će tim povodom morati da se razmišlja i o etičkim pitanjima poput zaštite privatne sfere, ali podseća da to važi i za paparace. Nemački mediji već sada povremeno koriste bespilotne letilice, na primer, za snimanje delova terena ili požara, iz vazduha, ali takva upotreba ima stroge granice i regulisana je zakonima u Nemačkoj. Zakonodavci će narednih godina sigurno naći rešenje i za to.”

Pripremio: Saša Bojić
Odg. urednik: Ivan Đerković