Ratni zločinci među izbeglicama
7. mart 2019.
Između 2014. i 2019. Nemački Savezni ured za migraciju i izbeglice (Bamf) primio je oko 5.000 dojava o migrantima koji su u zemljama iz kojih su došli navodno počinili ratne zločina. Oni se optužuju za „krivična dela u vezi s kršenjem međunarodnog prava“.
Te dojave Bamf je dalje prosledio Nemačkom saveznom kriminalističkom uredu i Nemačkom glavnom javnom tužilaštvu, piše u izveštaju najtiražnijeg nemačkog lista „Bild“, koji se pak poziva na navode nemačkog Ministarstva unutrašnjih poslova. Uz to je tim dvema službama dostavljeno još dodatnih 2.000 istovrsnih dojava iz drugih izvora. Ukupno je dakle reč o oko 7.000 prijava zbog ratnih zločina. No na kraju je do sada pokrenuto samo 129 istražnih postupaka.
Previše dojava
Samo 2015. i 2016, na vrhuncu takozvane migrantske krize, nemačkim vlastima dostavljeno je 3.800 dojava. Iz njih je, međutim, usledilo samo 28 istraga. Kako je jedan portparol Ministarstva unutrašnjih poslova izjavio „Bildu“, „veliki broj dojava nije omogućio da sve budu uzete u policijsku obradu“.
Te brojke navedene su u odgovoru nemačkog Ministarstva unutrašnjih poslova na pitanje poslaničke grupe Liberalne stranke (FDP) u saveznom parlamentu Bundestagu. Liberalna političarka Linda Tojteberg je za tabloid „Bild“ izjavila da ratni zločinci nikako ne bi smeli u Nemačkoj da dobiju zaštitu. „Nisam baš sigurna da se savezna vlada poslednjih godina s neophodnom ozbiljnošću bavila tim problemom“.
Bude se mučna sećanja
Sličnih prigovora nemačkim vlastima bilo je još i za vreme, kao i neposredno nakon završetka rata u Bosni i Hercegovini. Još u februaru 1994. je tadašnji poslanik u Bundestagu Štefan Švarc (CDU) optužio Ministarstvo unutrašnjih poslova nemačke savezne pokrajine Severne Rajne-Vestfalije da „u zemlji postoje čitava gnezda ratnih zločinaca koje niko ne dira“, kao i da je to „poznato i policiji“. Švarc je tada i saveznom Ministarstvu spoljnih poslova prebacio da je „još pre nekoliko meseci dostavio spiak ratnih zločinaca, ali na to niko nije reagovao“.
Kao konkretni slučajevi navedeni su primeri kada su žrtve progona, silovanja i mučenja iz BiH prepoznale svoje mučitelje – koji su kao izbeglice našli utočište u Nemačkoj – u Berlinu, Štutgartu i Braunšvajgu. Najpoznatiji je svakako slučaj Duška Duleta Tadića, koji je ubijao i mučio u logoru Omarska. Njega je, nakon što je prepoznat, u februaru 1994. u Minhenu uhapsila specijalna jedinica nemačke policije, a kasnije je osuđen u Haškom tribunalu za ratne zločine na 20 godina zatvora.
az (dw,afp, kna, dpa)