Kuba: prodavanje magle privatnim preduzetnicima?
8. februar 2021.
DW: Gospodine Amor, mesec dana nakon reforme valute, komunistički režim u Havani obznanio je i reformu tržišta rada, koja bi građankama i građanima dopustila da većinu svojih poslova obavljaju samostalno. Tu se isključuju 124 aktivnosti poput dečjeg rada i iskorišćavanja zaštićenih životinjskih i biljnih vrsta, kao i strateški sektori poput zdravstvene zaštite i medija. To zvuči kao ono što već godinama zahtevaju mnogi ekonomisti, uključujući i Vas. U kojoj mjeri te zadovoljni novim zakonom?
Elijas Amor: Odluku sam primio s pomešanim osećanjima. S jedne strane to je pravi korak da se u velikoj meri odobre privatne aktivnosti. S druge strane odobriti nije isto što i omogućiti. Mi smatramo da neće sad odjednom na Kubi da se stvori slobodno tržište, na kojem bi poslovali dosetljivi preduzetnici. Jer, jedan jak privatni sektor je dijametralno suprotan ideologiji režima.
Da li posle šest decenija planske ekonomije na Kubi uopšte još postoji nešto što bismo nazvali preduzetničkim duhom?
Svaki put kada je država dozvolila neku vrstu privatnih aktivnosti, Kubanci su na noge postavljali odgovarajuće projekte sa velikom preduzetničkom kreativnošću. Velika većina Kubanaca u egzilu veoma brzo nađe put, etablira se, prosperira i neretko su veoma uspešni preduzetnici. Motivacija koju imaju kao privatnici nedostaje im naravno u državnim preduzećima, jer ne znaju ko zapravo profitira od njihovog rada. Usput budi rečeno i pre revolucije je bilo mnogo srednjih preduzeća na Kubi.
U kojoj meri su reforme pogodne za jačanje ekonomije?
Ukidanje zabrane privatne delatnosti je veoma važno za mnoge sektore. Ali, okolnosti su trenutno poptuno nejasne: mi za sada ne znamo praktično ništa o mogućnostima finansiranja, oporezivanju, pravilima za specifične sektore i tako dalje. Pravna sigurnost izgleda drugačije, pogotovo što kubanski ustav u širem smislu predviđa da država i dalje odlučuje o raspodeli imovine.
Preduzeća su dakle zavisna od milosti države, kada žele da nabavljaju sredstva za proizvodnju ili stvore rezerve?
Mi vidimo i danas da država onemogućava samostalnim poljoprivrednicima da kupe velike poljoprivredne površine. Pri tom su oni ti, koji u ovom trenutku prehranjuju Kubance, dok državno zemjište stoji netaknuto. Mnoge parcele koje obrađuju privatnici su toliko male, da su njihovi vlasnici ponovo zavisni od pridruživanja državnim zadrugama.
Jesu li onda reforme prodavanje magle?
Nadajmo se da nisu, ali moramo poći od toga - da jesu. Još jednom ponavljam: jak privatni sektor nije u interesu režima. I režim shodno tome i oporezuje privatnike: od 2016. je promet u privatnom sektoru porastao za 18 procenata, ali ubiranja od poreza za celih 158 procenata. To pokazuje da država želi pre svega da ojača svoje sopstvene pozicije i povrati kontrolu nad privredom. Jer, pod njenim vođstvom Kubanci očigledno nisu u situaciji da pokriju svoje potrebe.
Dakle, mislite da režim želi da iskoristi preduzetničku kreativnost kako bi napunio državne kase?
Režim je svoju državnu ekonomiju dugo vremena finansirao u najvećem obimu uz pomoć podrške svojih saveznika iz inostranstva. U poslednje vreme to su bile uglavnom isporuke nafte iz Venecuele, ali od 2016. ovaj izvor polako presušuje. Sada je korona kriza zaustavila i drugi po veličini izvor deviza – turizam. Pored toga, početkom godine je došlo do reforme valute, kojom je režim privredu u zemlji podvrgao pravoj šok terapiji. Inflacija je već porasla, pre svega kada je reč o životnim namirnicama, kojih ionako nedostaje.
Dakle, reforma tržišta rada je s jedne strane zaista očajnički pokušaj da se stimuliše privreda, ali iz pomeutih razloga sumnjam u uspeh. S druge strane, to je signal – takođe sumnjiv – inostranim investitorima da se Kuba otvara sa ciljem da privuče devize u tu zemlju.
Elijas Amor Bravo, Kubanac u egzilu je predsednik Kubanske liberlane unije (ULC) i profesor ekonomije u Valensiji (Španija). Na svom blogu „Kubanska ekonomija" redovno piše o ekonomskoj situaciji u svojoj domovini.