Rehabilitacija podigla temperaturu u regionu

General Dragoljub Mihailović streljan je 17. jula 1946. godine, nakon što ga je Vojni sud osudio za izdaju i ratne zločine. Zahtev za rehabilitaciju podneo je 2006. godine njegov unuk Vojislav Mihailović. Zahtevom je zatraženo poništenje presude od 15. jula 1946. godine kojom je Draža Mihailović osuđen na smrt i kojom su mu prethodno oduzeta sva građanska prava. Zanimljiv je i podatak da je Viši sud odbio svedočenje učesnika Narodnooslobodilačkog rata Rista Vukovića, koji osporava rehabilitaciju Mihailovića. Proces je već izazvao dosta pažnje kako u Srbiji tako i u regionu, i ponovo pokrenuo polemike oko istorijskog mesta i uloge Draže Mihailovića. Zabeleženi su i protesti ispred Višeg suda protivnika Mihailovića, kao i sitnije koškanje ispred suda sa pripadnicima Ravnogorskog pokreta.

Nije rehabilitacija, već sudski proces o sudskom procesu

Istoričar Branka Prpa za Dojče vele kaže da je u javnosti stvorena namerna zbrka oko suštine procesa koji je u toku. Naime, vešto se maskira da li je to proces za sudsku rehabilitaciju Draže Mihailovića, ili je to sudski proces koji preispituje sudski proces Draži Mihailoviću 1946. godine, ističe Branka Prpa: „Cela stvar se zapravo vodi kao preispitivanje sudskog procesa Draži Mihailoviću, koji je protiv njega vođen, a potom se na osnovu rezultata preispitivanja tog procesa zapravo vrši rehabilitacija. Ali, to jednostavno nije moguće a da ne dovedete u pitanje kompletan sudski sistem. Ne može neko da bude optužen za zločine, pa da se preispituje sudski proces koji je protiv takve osobe vođen, a da zapravo ishodište celog tog procesa biva oslobođenje od bilo koje krivice osobe protiv koje je vođen sudski proces. Dakle, stvar je potpuno Montipajtonovska. I cela ta farsa, i cela ta sapunica, zapravo su proizvod ovakve okolnosti kojom se na jedan hajdučki način menjaju istorija i vrednosti sistem“.

Znamo ko su bili Draža i četnici

Istorija je dala svoj sud o Draži Mihailoviću, ocenjuje Branka Prpa. Njega pri tome nije kompromitovala takozvana „komunistička istoriografija“, već je on kompromitovao samog sebe i svoj pokret tokom samog rata. Branka Prpa stoga navodi nekoliko nespornih činjenica o Draži Mihailoviću, od kojih je prva da je on bio imenovan od Vlade u izbeglištvu za vojnog komandanta jugoslovenske vojske u otadžbini:

„Kao takav imao je zadatak da se suprotstavi okupacionim silama, na tadašnjoj raskomadanoj Jugoslaviji, i to je druga činjenica. Treća činjenica je to da on to nije radio. Četvrta činjenica jeste da su njegove jedinice ušle u zločin prema civilnom stanovništvu i prema partizanima. Peta činjenica jeste da je taj zločin vršen na način koji je ispod civilizacijskih normi 20. veka, dakle da se isključivo koriste klanjem ljudi. Činjenica koja sledi nakon toga jeste da je od te iste vlade u Londonu razrešen, odnosno naređeno mu je da raspusti jedinice i da se priključi Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije. Poslednja činjenica jeste da je kralj Petar II svojim ukazom istu tu naredbu prosledio, i epilog je da on tu naredbu nije poslušao i krenuo u borbe protiv partizana“.

Sud odbija svedočenje žrtava

Branka Prpa navodi da se stoga na temelju tih istorijskih činjenica može zaključiti zašto se sadašnji sudski proces i ne vodi zvanično kao proces rehabilitacije: „Jer, da biste nekoga mogli da rehabilitujete, prvo morate da dokažete da nije kriv. Znači, otvarate viktimološko pitanje. Zamislite, ovaj Viši sud pri tome odbija svedočenje žrtava. Dakle, na sudu nema viktimološkog pitanja, pitanja žrtava, a cela stvar se obrazlaže time da se sudski proces vodi oko preispitivanja sudskog procesa. Ovo je proces u kome se žrtve ne pominju, prosto ih nema, niti imaju pravo da pristupe sudu. Tu je prosto reč o jednoj manipulaciji da se dođe do rezultata do kojeg inače ne možete doći u reviziji sudskog procesa gde ćete imati i pitanje žrtava“.

Gde pripada Srbija

Čitav ovaj proces je poguban po samu Srbiju, smatra Sonja Biserko, predsednik Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, jer se ona na taj način odriče svoje antifašističke prošlosti: „A kako je to još uvek temeljna vrednost same Evrope, vrlo je važno da se Srbija najzad odredi oko toga gde pripada, kom pravcu. Znači, četnici su u međuvremenu izjednačeni najpre sa partizanima, da bi u međuvremenu partizani bili marginalizovani, i sada imamo četnički antifašistički pokret. To ne samo da vređa osećanja Srba, odnosno građana Srbije i drugih Srba širom Jugoslavije, već i svih susednih naroda, koji su bili pod terorom četnika kako u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, a da ne pominjem i sam Sandžak“.

Rasprave o granicama

Sonja Biserko primećuje da je proces rehabilitacije Draže Mihailovića podigao temperaturu u regionu, i da svakako neće pozitivno uticati na poboljšanje regionalnih odnosa: „I posebno zbog činjenica da su ratovi devedesetih, posebno u Hrvatskoj i Bosni, bili vođeni pod simbolima Draže Mihailovića i četničkim simbolima generalno. I drugo, zato što je teritorija koja je bila zacrtana u ovim ratovima ista ona koja je bila zacrtana programom homogene Srbije tokom četrdesetih godina prošlog veka“.

Preuzimanje četničke ideologije znači i moguć uticaj na aktuelne istorijske događaje, upozorava takođe Branka Prpa. Negirati partizanski pokret, antifašizam, i AVNOJ, znači tvrditi da granice nisu definitivne. To je ideološka osnova za neke buduće, moguće, rasprave na temu granica, kaže Prpa.

Autor: Ivica Petrović, Beograd

Odg. urednica: Ivana Ivanović