Renesansa za časovničare

Portirnica je pusta, pristupni put prazan. Na desnoj strani industrijskog područja je jedna ruševina, na kraju puta je golema zgrada: sedište proizvođača satova Junghans u Šrambergu na jugu Nemačke. Nekad je ovde bila najveća fabrika satova na svetu, pre stotinak godina je tu bilo 3.000 radnika. Šezdesetih je čak 6.000 ljudi tu proizvodilo satove, ali onda je počela propast. Sve do kraja i stečaja 2008.

Ali nakon toga, objašnjava direktor Matijas Štoc, polako je ponovno krenulo. U međuvremenu se posluje u plusu. Sada zapošljavaju 127 radnika i prošle godine je promet porastao za 4,3 odsto na 24,5 miliona evra. U industrijskom području u Švarcvaldu se gradi, deo zgrade sedišta kompanije se obnavlja.

Propast zbog napretka

Istorija firme Junghans je na neki način tipična za nemačke proizvođače satova. Nekoć je to bila značajna industrijska grana, ali onda je došla konkurencija – prvo iz SAD, a onda i iz Azije. I tehnički se mnogo toga promenilo tako da nemački proizvođači više nisu mogli da održe korak. U drugoj polovini prošlog veka gotovo da više nije ostao niko, ali unazad nekoliko godina, stvari izgledaju sasvim drugačije.

Satovi nipošto nisu jeftini: Junghans se još smatra „srednjom klasom" i njihovi satovi koštaju negde od 300 pa do 2.500 evra. Ali zapravo još bolje ide proizvođaču kao što je A. Lange & sinovi. Tamo cenovnik tek počinje kod nekih 15.000 evra.

Jer propast Junghansa je počela njegovom svojevremenom odlukom – da krene u budućnost. Sad odlično prodaje satove u sopstvenom dizajnu kakve je proizvodila pedesetih godina i koje je izbacila iz ponude 1976. Tada se okrenula kvarcnim, kasnije i radio-satovima. Štoc radi u Junghansu već desetak godina i priznaje da je to bila gruba greška: „Bili smo među prvim koji su imali nove elektronske satove, ali dugoročno nam to ništa nije pomoglo."

Tek 2005. se Junghans opet vratio mehaničkim satovima, ali tada je bilo već prekasno. 2008. je došao bankrot, ali baš taj kratak povratak u prošlost je temelj današnjeg uspeha. „Satovi klasičnog dizajna se opet traže, kao nešto što je lepo za sva vremena", kaže Štoc. „Takvi satovi se traže i među kolekcionarima, što je tek retko slučaj sa današnjim elektronskim satovima."

Paradoks našeg doba

Ali zašto nekome uopšte treba mehanički sat ako ima mobitlni ili pomodni pametni sat? Vilhelm Šmit, direktor kompanije A. Lange & sinovi, koja pripada švajcarskom koncernu Richemont, se smeška na to pitanje. Takvi proizvodi uopšte ne utiču na njihovo poslovanje, kaže nam. „Kod naših satova se vidi lep paradoks: ljudi ih žele zato što im ne trebaju." Tehnološkim razvojem je sat zapravo izgubio svoju temeljnu funkciju: da meri vreme. Ali utoliko je više naraslo njegovo značenje kao malog umetničkog dela i statusnog simbola.

Doduše, iza njih su bila i veoma loša vremena, ali Šmit nam priznaje da je 2016. bila „dobra godina" uprkos turbulencijama na tržištu. Jer i oni, kao i drugi proizvođači luksuznih proizvoda, trpe zbog manje potražnje iz Rusije i Kine.

Manji proizvođači u srednjem segmentu cena to ne osećaju toliko. Tako i firma Nomos – koja je kao i A. Lange & sinovi smeštena u Glashiteu, „časovničarskom centru" Saksonije – povećala je svoj promet prošle godine za čitavu četvrtinu, a broj zaposlenih sa 70 na oko 300.

Zar se ne boje digitalne konkurencije? Porptarolka Nomosa Jasmin Denk odmahuje rukom: „Mehanički satovi su nešto za ljubitelje." Nova tehnika je čak nešto pozitivno za njihov posao, na kraju krajeva, tako mladi ljudi uopšte dolaze na pomisao da uopšte stave klasičan sat na ruku. „Kad postanu stariji onda možda otkriju sklonost za mehaničke satove", kaže Denk.

Usporavanje satom

I direktor Junghansa Štoc govori slično: „Digitalni trend ima i svoj protivtrend. I od toga mi imamo koristi." U svakidašnjoj žurbi se mehanički sat doživljava kao nešto solidno, umeće pravih majstora i trajne vrednosti. Tilo Mile u svojoj manufakturi Mile Grashite zapošljava 55 radnika i kaže nam da kod mnogih ljudi postoji čežnja za „starim dobrim vremenima". „Mehanički ručni sat odlično pristaje u tu čežnju, stvara protivtežu lovu na najnoviji pametni telefon."

I Štefan Henke, stručnjak za ovaj sektor, tvrdi da je jedini izlaz nemačkim proizvođačima da se usredsrede na skupe i vrhunske satove. Jer u konkurenciji što jeftinijeg proizvoda, Nemačka nema šansi. „To je kao u automobilskoj industriji", kaže profesor Henke. „Nemački automobili su zapravo skuplji od konkurencije, ali se ipak traže."