Rihard fon Vajceker – zauvek predsednik

Tako nešto se još nikada nije dogodilo. Ljudi su nagrnuli u prodavnice ploča i knjižare da bi kupili – govor. Govor, koji nije trebalo samo pročitati, već je morao i da se čuje. Bio je to sigurno najvažniji govor nemačkog predsjednika Riharda fon Vajcekera. Održao ga je u nemačkom parlamentu 8. maja 1985. povodom 40. godišnjice završetka Drugog svetskog rata. Bila je to kritička ocena nemačke kapitulacije koja je pogodila puls vremena i izazvala pažnju i priznanje u inostranstvu.

„Osmi maj za nas Nemce nije dan za slavlje“, rekao je Rihard fon Vajceker u tom izuzetnom govoru. „Ljudi koji su ga svesno doživeli, prisećaju se svojih sasvim ličnih, a time i potpuno različitih iskustava. Neko se vratio kući, neko je ostao bez otadžbine. Jedan je oslobođen, a drugi je pao u zarobljeništvo.“ Nemački predsednik takođe je napomenuo da su se pojedini Nemci suočili sa svojim razbijenim iluzijama, dok su drugi bili zahvalni što im je poklonjena šansa za novi početak.

On je u tom govoru sažeo proživljenu istoriju – pa i svoju ličnu.

Obeležen nacističkim periodom i krajem rata

Godinu dana ranije (1984), taj bivši berlinski gradonačelnik izabran je za šestog predsednika Nemačke. Njegova karijera na neki način bila je određena već u detinjstvu. Naime, baron Rihard fon Vajceker rođen je 15. aprila 1920. u Štutgartu, u diplomatskoj porodici. Njegov otac je od 1938. do 1943. bio državni sekretar u Hitlerovom Ministarstvu spoljnih poslova, a od 1943. pa sve do kraja rata diplomata pri Svetoj stolici. Rihard fon Vajceker je nakon školovanja odslužio vojni rok širom Evrope u tadašnjoj nemačkoj vojsci i stekao čin kapetana.

Nakon okončanja rata, studirao je pravo i radio kao asistent advokata koji je njegovog oca branio na suđenju za ratne zločine u Nirnbergu. Otac je osuđen na sedam godina zatvora.

Riharda fon Vajcekera obeležili su nemilosrdna vlast nacionalsocijalista i brza propast nacističkog režima. To su bila njegova iskustva koja je izrazio u svom poznatom govoru sredinom osamdesetih godina prošlog veka i u kojem je pogodio osećanja mnogih Nemaca.

„Osmi maj bio je dan oslobođenja.“ Upravo je zbog te rečenice iz svog govora povodom godišnjice okončanja Drugog svetskog rata ostao zapamćen do danas. Takođe je rekao: „Niko zbog tog oslobođenja neće zaboraviti kakve su teške patnje za mnoge ljude počele tog 8. maja i kakve patnje su potom usledile. Ali Nemci ne bi smeli da kraj rata vide kao uzrok izbeglištva, proterivanja i oduzimanja slobode. Uzrok je pre svega njegov početak.“

Za pomirenje sa istočnom Evropom i Izraelom

Najvažniji zadatak tokom njegovog desetogodišnjeg mandata bio je pomirenje sa istočnom Evropom i Izraelom. Bio je uveren da šansa za novi početak ne leži u potiskivanju događaja i želji za zaboravom – nego u sećanju.

Za vreme njegovog mandata došlo je i do ponovnog ujedinjenja Nemačke, ali je kao „kancelar ujedinjenja“ slavljen Helmut Kol. Rihard fon Vajceker ostao je u pozadini. Za razliku od mnogih drugih, on je smatrao da je bolje da se približavanje dva dela Nemačke sprovede polako i oprezno.

Rihard fon Vajceker je i nakon završetka svog predsedničkog mandata 1994. godine ostao traženi politički savetnik u zemlji i inostranstvu, te strastveni pobornik demokratije i slobode. Kritikovao je čak i svoje stranačke kolege iz Hrišćansko-demokratske unije.

Diskutovao je sa intelektualcima, umetnicima i privrednicima i time dao važan doprinos nemačkoj politici. Ipak, on nije bio „predsednik iz naroda“, poput njegovih prethodnika Valtera Šela i Karla Karstensa, a ni svojeglavi mislilac sa smislom za humor kao njegov naslednik Roman Hercog.

On je pre svega bio prototip ozbiljnog i obrazovanog političara, koji je osvojio građane svojom ličnošću, prošlošću i pre svega diplomatijom. Sve do smrti, bio je i ostao moralna instanca.