Robinzonov otac

Prvi put sam izgovorio ime Danijel Defo, sričući ga po slogovima. Još nisam pošao u školu, tek sam naučio da čitam i pišem. Ne znam kada je majka naručila i dobila 100 Prosvetinih knjiga. Bile su sive, sa belim ćiriličnim slovom "P” koje sam ja doživljavao kao vrata kroz koja valja ući. U gornjem levom uglu korica u plavom kvadratiću, poput broja ulaza u zgradu bio je upisan redni broj knjige u ediciji.

Robinson Kruso je nosio broj 20. Za neku godinu dorastao sam knjizi – kada sam je mogao dohvatiti sa police. Pošto ništa nisam znao o piscu, knjigu sam pročitao na najbolji mogući način – kao čisti tekst bez konteksta. Brodolomnik na pustom ostrvu, borba za preživljavanje, ljudožderi i gusari – ko bi tome odoleo?

Obična godina

Evropska godina 1660. proticala je uobičajeno: Okončan je Drugi severni rat – tada su i Skandinavci bli poslovično ratoborni – ali se zato čovek mogao pouzdati u rusko-poljski rat koji je trajao. Turci osvajaju Erdelj. Elvija Čelebija putuje Srbijom, Bosnom i Dalmacijom o čemu će ostaviti zapis. Buri počinju naseljavati jug Afrike. U Londonu Čarls II, povratnik iz egzila, postaje kralj i time se završava kratka ostrvska republikanska epizoda. Iste godine se osniva Kraljevsko društvo Londona za unapređenje prirodnih znanja koje će docnije postati najčuvenija akademija nauka na svetu.

Ali s one strane Lamanša, u Parizu, mladi francuski kralj Luj XIV i njegov trostruko stariji šef finansija, kardinal Mazaren naređuju spaljivanje knjige Pisma iz provincije, koju je iz antiklerikalnih, ali hrišćanskih pobuda, sa jetkom ironijom napisao Blez Paskal, najblistaviji um koji je u tom trenutku mislio na francuskom.

Dakle, obična godina: Evropljani se kasape na bojnim poljima, spaljuju knjige svojih najvećih mislilaca, osnivaju naučna društva i kolonizuju svet. U porodici Džejmsa Foa, imućnog londonskog mesara i trgovca lojem, supruga Eni je baš te godine rodila muško dete koje će nazvati Danijel.

Deset godina strave

Već do desete godine Danijelu je dato da iskusi gotovo sve vrste nevolja koje  ljudsko biće najčešće dobija u razređenim dozama, u nekoliko decenija života.

Najpre je kao petogodišnjak video mnogo smrti oko sebe – u Londonu je kuga odnela petinu stanovništva. Godinu dana kasnije veliki požar razara centar Londona, uništavajući četiri petine građevina. 100.000 stanovnika su ostali bez krova nad glavom. Već sledećeg leta Holanđani svojim brodovima prodiru preko Temze do reke Medvej i uništavaju veliki broj brodova Kraljevske mornarice. A kada Danijelu umire majka, njemu je tek deset godina.

Ponekog ovoliko nesreće slomi. A u nekima probudi golemu glad za životom i uspehom. Pročitamo li biografiju Danijela Foa, moramo da zaključimo da je on spadao u ovu drugu vrstu ljudi.

Dečak je odgajan u prezviterijanskom duhu. Otac je smatrao da će od njega biti dobar sveštenik. Solidno obrazovanje u kombinaciji sa životnom energijom odveli su ga na drugu stranu. Hteo je da postane trgovac. Početni kapital od 3700 funti sterlinga donela mu je ženidba u dvadeset i četvrtoj godini života. Supruga Meri će mu roditi osmoro dece, od kojih će šestoro doživeti punoletstvo.

Pravi Englez

U engleskim prestolonasledničkim sukobima stao je na stranu vojvode od Monmuta, vanbračnog kraljevskog sina koji je hteo da postane kralj. Njegova pobuna je krvavo ugušena, a vojvoda pogubljen. Danijel Fo beži u Francusku i vraća se u London pošto se situacija smiruje. Trguje sa američkim kolonijama i putuje po Evropi – Italija, Španija, Francuska, Holandija.

U ratu Engleske i Francuske gubi više brodskih tovara, mora da proglasi bankrot. Prima se državne službe, otvara ciglanu i ponovo stiče imetak.

Od trenutka bankrota 1692. pet godina se bavi problemima društva, čita, zapisuje. Svoje ideje sakuplja u knjigu Esej o projektima, u kojoj predlaže puteve poboljšanja u raznim oblastima.

Sledi satira u stihovima Pravi Englez iz 1701. Knjiga ga je učinila popularnim, a nemilosrdno se podsmevao navodnim aristokratskim engleskim vrlinama, načinu na koji je elita zemlje videla sebe i svet. Knjiga će doživeti 21 izdanje.

Tada Danijel Fo postaje Defo – pismenim stanovnicima ostrva se ono  "de” sviđalo jer je zvučalo kao znak plemenitijeg roda.

Njegov sledeći spis Najkraći postupak sa disidentima donosi mu zlu sreću. Usudio se da dirne u Englesku crkvu čiji je formalni poglavar monarh. Januara 1703. ga hapse po nalogu kraljevske vlade. Celi tiraž je zaplenjen i spaljen. Kao da nije prošao ni tren od one godine kada je Defo rođen, a u Parizu gorele Paskalove knjige. Danijel Defo je osuđen na tri dana stuba srama, zatvorsku i novčanu kaznu. Sedam godina je po naređenju sudije morao paziti šta priča. Na odsluženju kazne napisao je satiru „Himna stubu srama”.

Zatvor ga je ponovo finansijski upropastio. Po izlasku je bio navodno i protivnik vlade i njen špijun. Izdaje novine Revizija (The Review) koje izlaze tri puta nedeljno sve do 1713. Slava ga čeka 1719. - u pedeset i devetoj godini kada objavljuje roman o brodolomniku.

Robinzon Kruso

Kada je izašao, roman je imao naslov dug čitav pasus: „Život i neobični i iznenađujući doživljaji Robinzona Krusoa mornara iz Jorka, koji je proživeo 28 godina na pustom ostrvu u Americi, blizu ušća reke Orinoko, na čiju je obalu izbačen posle brodoloma u kojemu su poginuli svi članovi posade, osim njega, s opisom toga kako su ga na kraju spasili gusari. Napisao on sam."

U vreme nastanka romana bilo je uobičajeno da naslov bude ujedno i opis sadržine, ali takvu knjigu bi u 20. veku, kada je meni dopala do šaka, retko ko pročitao. Ja sam je progutao pod prostim naslovom Robinzon Kruso.

Preveo ju je davno pre mog rođenja osnivač jugoslovenske i srpske anglistike, solunc i logoraš iz Dahaua Vladeta Popović. Tada je uprkos egzotičnim mestima i imenima moj maternji jezik bio jedini svemir u kojem je postojao Robinzon. Sada znam da mi, kada čitamo prevedenu književnost, čujemo daleku intonaciju autora kao kroz vodu, dok se istovremeno penuša i žubori jezik prevodioca. Sve zavisi od melodije tog žubora.

No, prevod koji sam ja čitao nije bio prvi. Roman je 1799. u Budimu preveden na slavenosrpski – to je bio prvi celoviti engleski roman među Srbima: „Život i črezvičajna priključenija slavnoga Angleza ROBINZONA KRUSE ot Jorka sobstvenom rukom njegovom spisana. Čast pervaja. Iz Nemečkogo N. Lazarevičem prevedena".

Sada, preko dva veka docnije,  zabavlja me da zamišljam Petka kako izgovara crkvenoslovenske fraze.

Robinzonijade

Mada dva nastavka Robinzona nisu uspešna kao prva knjiga, „robinzonijada" je postala žanr. Bez ovog romana jedva da bi bila zamisliva Guliverova putovanja Džonata Sfifta ili Tajanstveno ostrvo Žila Verna. Motiv putovanja i brodoloma naseljava bezbrojna dela književnosti i filma – sve do naučne fantastike. Ta brazda koju je perom zaorao pisac ostavila je vidljiv trag sve do danas.

Jedni kažu da to nije književnost visokog nivoa, a drugi, poput Džejmsa Džojsa da su osobine koje ima Kruso sublimisane osobine britanskoh kolonijalizma. Meni se čini tačnom Džojsova sintagma „nesvesna okrutnost". Čak se i Karl Marks u Kapitalu pozvao na Defoa, da bi pojasnio stvarnu vrednost novca i rada – iz olupine broda Robinzon uzima alat, a novac ne – jer je na pustom ostrvu bezvredan.

Ljubav i kuga

Ovaj pisac iz detinjstva dočekao me je i u 21. veku na neočekivan način, kada sam prevodio jednu pesmu Hajnera Milera. Danijel Defo je 1722. objavio svoje Zapise iz doba kuge, a Hajner Miler je isnpirisan tim štivom u drugoj polovini 20. veka ostavio svoj zapis: STOTINU KORAKA (po Defou):

U stoleću kuge / Živio jedared čovjek u Bou, severno od Londona,

Čamdžija, siromašan, neugledan ali / Svojima veran. I oprezan / U vernosti.  Odozdo, iz gradova, /  Gde beše kuga

Uprtio bi jelo i krenuo ka / Bogatim kukavicama

Na njihove brodove / Usidrene usred rečne matice.

Tako ga je zaraza hranila.

Ali u kolibi / Kod žene i četvorogodišnaka / Takođe beše kuga.

Svake večeri je odnosio / Džak hrane, plod dnevnog rada,

Od reke, uzbrdo do jedne stene, / na stotinu koraka od kolibe.

Potom bi, odmičući se, pozvao ženu. Posmatrajući je

Kako podiže džak, pažljivo prateći / svaki njen pokret

Stajao bi još neko vreme / Na sigurnoj udaljenosti

Otpozdravljajući.

Neke se stvari menjaju, neke ne, rekao bi Miler. Zahvaljujući književnosti „socijalna distanca" u kužnim godinama putuje kroz vekove - od Defoa, preko Milera, pa sve do ove poslednje subote u aprilu, druge pandemijske godine.

Danijel Defo je umro 24. aprila 1731. On spada u pisce čiji značaj je s vremenom rastao. Mnogi naši savremenici, uključujući i pisce svetskog glasa, nadaju se, ali nisu sigurni, da će njihove knjige, poput nekih zapisa Danijela Defoa, živeti i 290 godina posle smrti autora.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.