Robot koji uči kao dete

U Japanu robote već postavljaju i kao učitelje u osnovnim školama. Roboti su najkorisniji tamo gde moraju da se obavljaju rutinski poslovi; gde se stalno isti zadaci vrše sa istim materijalima i predmetima za isto vreme. Svaka promena mora da se precizno programira. Možda će se uskoro i to promeniti - jer beležimo i prve pokušaje da se roboti programiraju tako da mogu samostalno i da uče. Prisustvujemo jednom takvom pokušaju: Lars Šilingman, informatičar u Istraživačkom institutu za kogniciju i robotiku Univerziteta u Bilefeldu, sortira plastične čaše. Sedi za stolom u zamračenoj prostoriji okružen monitorima na kojima se vide programski kodovi. „Vidi sad: zelena čaša se stavlja u plavu, žuta u zelenu a crvena u žutu“, govori Šilingman dok strpljivo slaže čašu u čašu i ponovo ih vadi jednu iz druge, pomno posmatrajući svog sagovornika. A to je robot Ajkjub.

Kako mašina povezuje stvari

Visok je kao prosečno dete zrelo za obdanište, ima belu plastičnu glavu, oči kao velike dugmiće, okrugle obraščiće, ruke i noge. Izgleda kao da pažljivo posmatra šta se dešava na stolu - i ponavlja šta se tamo dešava. „Crveno - žuto - plavo“…“Robot vidi ono što mu pokazujem“, kaže Šilingman, „ako, na primer, pokažem žutu činiju, na slici možete da vidite kakve podatke on obrađuje. Znači: šta se menja u onome što vidi? Šta je šareno? U kom pravcu se kreće ono što je šareno? Robot prati i kada ja počinjem a kada prestajem da govorim. Onda on to sve povezuje. Dakle: šta se promenilo a šta sam rekao? Za njega je posebno interesantno ako se to dešava istovremeno.“ - Ideja je da Ajkjub nauči da vizuelne i akustične informacije primljene od ljudi samostalno dovede u vezu. Naučnik objašnjava: „On sluša i šta sam naglasio. Ako kažem: PLAVA čaša, onda on zna da je to za njega interesantno. Ako kažem: PLAVA čaša i istovremeno mu tu čašu pokažem, on zna da te stvari mora da poveže.“

Peče palačinke, ali ga zbunjuje tuđ šporet

Informatičari u Bilefeldu još od 2007. godine, zajedno sa inženjerima, neurolozima, psiholozima i lingvistima pokušavaju da naprave mašine koje se prilagođavaju ljudskom ponašanju i mogu da uče od ljudi. Jer, što je više robota oko nas, bilo na radnom mestu iili u domaćinstvima, sve će biti i veća potreba da oni budu fleksibilni u reakcijama na ljude. Nedavno je javnosti predstavljen i robot Kozero, kojeg je napravio tim Bonskog univerziteta. On zna da peče palačinke, kaže profesor praktične informatike Sven Benke. Ali, to još ne znači da su takvi roboti stvarno korisni. „Kozero je“, prenosi Benke, „uzeo flašu sa smesom za palačinke i sasuo sadržaj u tiganj, a pre toga je uključio šporet. Ali to je kruto programirani sled pokreta za koji su potrebni strogo određeni parametri. Na primer, da ovde postoji baš ovakva ringla a ne drukčija. To izgleda lepo i ukazuje šta bi jodnog dana bilo moguće, ali sve to je daleko od praktične primene“, objašnjava naučnik iz Bona.

Najteži zadatak: programiranje razumevanja

U Bilefeldu, međutim, rade na razvoju kognitivnih sposobnosti robota. Ako roboti u budućnosti treba da postanu fleksibilniji i da obavljaju različite zadatke bez prethodnog programiranja, to  znači da moraju nešto da nauče. Programiranje će biti potrebno samo da bi se obezbedilo da roboti prepoznaju - odnosno razumeju - ono što govorimo ili pokazujemo. Tako Ajkjub uči slušanjem i ponavljanjem, a eksperiment sa čašama je preuzet iz studija o kognitivnim sposobnostima trogodišnje dece.

AutorI: Lidja Heler/Saša Bojić
Odg. urednik: Ivan Đerković