„Dođe jednom kockar kod ćerke pastora i...“ Tako bi mogao da počne neki stari vic u kojem je odmah jasno ko je tu ko i ko šta zastupa. Tako se može opisati i dolazak britanskog premijera Borisa Džonsona kod nemačke kancelarke Angele Merkel, jer svima je jasno da tu nema ničeg novog. Džonson se čak i šali, pa izjavljuje da je tu još „i ta sitnica oko Bregzita“ (The small mater of Brexit), pored tema kao što su Rusija, Iran, Libija, Hongkong i Severna Koreja.
A oko te „sitnice“, Johnson hoće dil: u postojećem dogovoru trebalo bi „odstraniti elemente koji u Velikoj Britaniji ne prolaze“. Ali i dodaje Wir schaffen das, „uspećemo“ – što je citat iz već legendarne izjave Angele Merkel u vreme dok je bila uverena da se reka migranata na vratima Evrope može prihvatiti – a što je i u Velikoj Britaniji izazvalo strah i donelo glasove za Bregzit.
Ipak, u razgovorima se nešto dogodilo: kancelarka je predložila da Velika Britanija u roku od 30 dana predstavi ideju kako bi mogla da se reši granica između Irske i britanske Severne Irske. Džonson rok od 30 dana smatra „sportskim predlogom“ i prihvata da je sad na Londonu da predloži neko alternativno rešenje.
U sukobu se ništa nije promenilo
Ali uprkos tom novom, gotovo pragmatičnom tonu koji se čuo, nikakvog pomaka zapravo nema. Džonson istrajava na tome da o Bregzitu mora još jednom da se pregovara, pre svega kako bi se precrtala ideja da Severna Irska, a tako i čitava Velika Britanija, ostane u carinskoj uniji s EU zbog granice s Republikom Irskom. Angela Merkel s druge stran ne prestaje da ukazuje na upravo neuobičajenu slogu svih preostalih 27 članica Unije, što je dodatan razlog za odbijanje nekakvih novih pregovora.
Na prvi pogled tu se i dalje radi o bekstopu, odredbi koja bi zbog Irske i Veliku Britaniju prisilila da ostane u carinskoj uniji sa EU „dok se ne pronađe konačno rešenje“, kako to piše u postojećem sporazumu. To međutim Britancima oduzima svako pravo odlučivanja čak i nakon Bregzita, što je Džonson napadao još u svom nastupu nainauguraciji. To je „antidemokratski i nije u saglasnosti sa suverenitetom Velike Britanije“, pisao je Džonson i predsedniku Saveta EU Donaldu Tusku samo dan pre svog dolaska u Berlin.
Politički, to je možda njegov stav. Realno gledano, obe izjave su jednostavno neistinite. Jer postignuti sporazum, uključujući i bekstop, nije ni nedemokratski, niti krši nacionalni suverenitet. To je deo sporazuma postignut među predstavnicima 28 suverenih država – uključujući i Veliku Britaniju. Doduše, pregovarač je bila Džonsonova prethodnica Tereza Mej koja ni nakon tri pokušaja za taj sporazum nije uspela da dobije većinu u parlamentu. I tu je Velika Britanija ušla u slepu ulicu.
Sve je to za domaće birače
Džonson već dugo kritikuje bekstop, ali ni ovoga puta u Berlin nije doneo nikakav drugi predlog. Istovremeno, on ne želi da prizna da je u stvari već odavno u predizbornoj kampanji. Ako želi da pobedi novoosnovanu Bregzit-stranku njegovog idejnog saputnika Najdžela Faraža na novim izborima koji se ubrzo očekuju, onda mora i rečima da „igra čvrsto“. Zato Džonson i dalje istrajava na Breguitu 31. Oktobra – ako treba i bez ikakvog sporazuma.
Ali ako tada zaista izbije haos, Londonu će pod hitno biti potreban dežurni krivac. Ta zagovornike Bregzita najbolje je da to budu Brisel, Berlin i Pariz.
Džonson se baš tamo uputio na svom putovanju pre susreta zemalja G7 u Bijaricu, a iz Berlina je otišao uz reči (ćerke pastora) Angele Merkel koja uvek izražava svoje žaljenje zbog Bregzita, dok njeni savetnici ukazuju da je nemačko strpljenje prema Britancima „praktično neograničeno“.
Pa čak i pre nego što je stigao u Pariz, Džonson je mogao da čuje da ga tamo očekuje sasvim drugi ton. Jer francuski predsednik Emanuel Makron je još manje od Angele Merkel sklon ustupcima i novim dogovorima: on se čak protivio tome da Bregzit bude odložen do 31. oktobra.