Romi Šnajder treba gledati

Na izložbi u Bonu od 5. imaćemo prilike da gledamo Romi Šnajder. Tako je i najbolje. Gledati je. Njene filmove i njene fotografije. I sve će vam biti jasno. Mada se o velikoj glumci može mnogo toga i pročitati, jer su mnogi autori želeli da proniknu u tajnu slavne Romi, i da odgonetnu zbog čega je bila jedna od retkih glumica koja je zanavek zarobila pažnju i srca filmskih obožavalaca.

Ako se upustite u ono što je napisano o Romi Šnajder, naići ćete na simbolične naslove članaka, knjiga, monografija: „Tragedija jedne ikone“, „Mit i život“, „Ne pitajte me koliko sam usamljena“, „Romi – anatomija jednog lica“… I svi ti naslovi vrlo dobro mogu da približe život i stvaralaštvo austrijsko-nemačke glumice koju i Francuzi smatraju svojom ikonom.

Pobeći od male sredine

Svi znaju da je Romi imala sjajnu karijeru i mračnu, životnu priču punu nesreća i tragedija. Kod nje kao da nema dileme da se opredelila za glumu iz potrebe da se predstavi, otvori prema svetu i podeli sa njim sve ono što nosi u sebi. Mada je glumica stalno bežala od nemilosrdnog belog isledničkog svetla koje joj nije ostavljalo mesta za lični život. Javno i glasno je živela svoj život pred svima, tražila i molila da je vole, bunila se protiv onoga što joj se ne sviđa, plakala zbog nesreća koje su joj se događale, pila i patila.

Mada je glumila sjajno i potresno publici kao da to nije bilo dovoljno, hteli su da saznaju sve o njenom privatnom životu. A upravo za taj život, je onako nežna i ranjiva imala više hrabrosti od mnogih pripadnica slabijeg pola, pa je tako zbog ljubavi prema francuskom glumcu Alenu Delonu napustila Nemačku i otišla u Francusku. „Pokušavala sam da pobegnem od male sredine, nisam htela da se vrtim u krugu“, govorila je Romi Šnajder. Kada je Delon ostavio, pored toga što je postala zvezda francuske i svetske kinematografije javno je plakala i patila za odbeglim ljubavnikom.

Sa mnom je teško raditi i živeti

Nimalo joj se nije sviđalo što je u sećanju svoje publike do kraja ostala zapamćena kao Sisi - Elizabeta bavarska koja je postala kraljica Austrije. „Ljudima se dopalo, publici se dopalo, meni se takođe dopalo! Bila sam srećna što sam pred kamerama bila princeza, ali sam i ostala princeza.“

Ipak, opterećujuće breme velike popularnosti brzo joj je postalo preteško. „Mi smo samo deo pompe. Istorija će nas zaboraviti.“

Njena karijera se odvijala se brzo i čak munjevito. Snimala je sa najvećim rediteljima svog vremena Viskontijem, Soteom, Šabrlomom, Velsom. Ipak, govorila je:

„Ne želim da svoju snagu i živce potrošim na profesionalnom planu, to mi nije dovoljno“

I to je bilo ono što je spržilo mladu ženu. Za privatni život hipersenzibilna glumica nije imala talenta. Trudila se da stavi pod kontrolu svoj burni temperament:

„Moj temperament je takav da bih se ponekad ubila, a ponekad sam na sedmom nebu. Sa mnom je teško raditi i živeti“.

Nerešena enigma glumačkog zanata

Volela je javnu scenu, ali se te scene istovremeno stidela. Bila je sve nesrećnija i očajnija.

„Ništa ne umem u životu, ali zato mogu sve na filmskom platnu.“

I zaista je bilo tako. Zato je i publika i ljubitelji sedme umetnosti i svi ostali uostalom, pamte i danas, a sva je prilika da će je pamtiti još dugo. Sve dok bude mogućnosti da se na festivalima, izložbama, filmovima gleda njeno izražajno lice. Zato je nju najbolje gledati. A posebnu pažnju treba obratiti na naslov sa početka ovog teksta: „Anatomija jednog lica“, jer upravo na njenom licu leži tajna njenog uspeha.

Romi Šnajder koja je do dana današnjeg ostala nerešena enigma glumačkog zanata, očima je uspevala precizno da dočara nepreglednu paletu emocija. Nikada nijedna glumica pre ni posle nje mogla da se raduje i smeje dok su joj oči zaleđene od tuge. I obrnuto, da se smeje očima dok joj je na licu upisan teški očaj.

Autorka: Željka Bašić-Savić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković