Ropski život ilegalnih doseljenika

Priliv izbeglica koje iz Afrike preko Sredozemnog mora stižu u Južnu Evropu - ne prekida se. U slabim i trošnim brodićima, stotine ljudi svake nedelje rizikuju život u potrazi za egzistencijom dostojnom čoveka. Cilj im je italijanska obala, jer italijanska obalska straža pomaže izbeglicama i dozvoljava im da se iskrcaju na kopno. U drugim zemljama Južne Evrope to nije tako. Malta redovno vraća brodiće sa izbeglicama i ne reaguje na pozive upomoć, a kapetane teretnih brodova koji brodolomce dovedu do obale optužuje da krijumčare ljude. Grčku i Španiju takođe ne odlikuje humanitarna politika prema izbeglicama. Tako je Italija postala glavni cilj za očajnike a Sicilijanski prolaz - njihova najveća nada.

Bez prostora u izbegličkom logoru

Kada stvari krenu naopako, i broj žrtava bude dovoljno veliki, oči sveta se okrenu ka Siciliji. Ukoliko plovidba uspe, izbeglice se zatvaraju u prihvatne logore gde bi zapravo trebalo da provedu samo nekoliko dana, a u stvarnosti čekaju mesecima. Sve se dešava daleko od očiju javnosti, jer gotovo niko nema pristup tim logorima. Kada je italijanski šef vlade Enriko Leta zajedno sa predsednikom Komisije EU Žozeom Manuelom Barozom posetio ostrvo Lampeduzu, morao je da izmeni zvanični program posete da bi mogao da baci pogled na izbeglice koje su nabijene u tesne prostorije. Evropska unija je najavila da će izdvojiti 30 miliona evra u cilju poboljšanja situacije. Ministar spoljnih poslova Alfano je to primio k znanju sa velikim zadovoljstvom. Za njega problem sa izbeglicama „nije italijanski, već evropski problem“ na čijem rešavanju mora da radi čitava Unija.

Većina izbeglica koja uspe da stigne do kopna i nekog od prihvatnih logora, boravi tamo samo dok ne bude vraćena u zemlju iz koje dolazi. I pored humanog odnosa prema brodolomnicima, italijanska politika prema imigrantima je stroga. Samo oni koji dobiju radni ugovor - smeju da ostanu. Italijanske humanitarne organizacije smatraju da je to pravilo nerealno, jer nijedna italijanska firma neće da zaposli nekoga koga još nikada nije videla i ko je konkurisao iz Malija ili Eritreje. To je u međuvremenu postalo jasno i izbeglicama koje se uglavnom pripremaju na život u ilegali. Oni koji mogu, beže iz prihvatnih logora, odlaze u Severnu Italiju ili čak pokušavaju da se domognu severa Evrope. Tako stotine hiljada ljudi žive bez važećih papira u Italiji, ali i u Francuskoj, Nemačkoj ili zemljama Beneluksa. Oni nisu nigde prijavljeni i za vlasti - ne postoje. I pored toga, moraju negde da spavaju i nešto da jedu.

Ilegalci i profiteri

Oni koji se kreću kroz Milano širom otvorenih očiju, ugledaće tragove ilegalaca: brda veša u olupinama automobila, grejače na gas ili šatore pod mostovima na autoputevima. Ti ljudi spavaju u napuštenim fabrikama ili polusrušenim kućama bez vode i struje. Tunišanin Kaheld, star 42 godine, već dve godine živi u Italiji. Spava u jednom Fordu zrelom za otpad. Prtljažnik još može da se zaključa pa u njemu drži stvari od vrednosti, a veš je uredno poređao po zadnjem sedištu. Jedan prozor je razbijen i to ga brine. Nođu temperatura pada na osam do deset stepeni i karton kojim je pokrio rupu propušta hladnoću. Posle osam meseci provedenih na Lampeduzi, prebačen je u jedan prihvatni centar na kontinentalnom delu Italije, odakle je uspeo da pobegne. U potrazi za poslom, stigao je do Milana. Svakog jutra odlazi do jedne raskrsnice u blizini autoputa, gde se u grupicama okupljaju Afrikanci. U ruksaku nosi bocu vode i dva hleba. Među automobilima punim ljudi koji se voze na posao, lako je uočiti kamionete koji voze posebno sporo. U njima se nalaze ljudi koji traže jeftine radnike. Oni procenjuju snagu i izdržljivost ljudi kao što je Kaheld, i odlučuju koga će povesti sa sobom.

„To je milansko tržište robova“, kaže predstavnik sindikata Franko de Alesandri. On je ovakve slike sa puta snimio skrivenom kamerom i predočio ih policiji. No, ništa se nije promenilo. „Ti radnici ne mogu da se uporede sa italijanskim radnicima. Oni ovde nemaju ni kuću ni porodicu. Sami su, bez papira i bez ikakvih prava. Poslodavci ih surovo izrabljuju.“ Afrikanci rade na građevinama za nadnicu od koje jedva mogu da se prehrane. Bez ugovora, bez zdravstvenog osiguranja. Franko de Alesandri je besan zbog takvog ponižavanja ljudi. Za italijanske radnike, doseljenici bez papira su konkurencija koja radi za neverovatno malu nadnicu. Za izbeglice, rad na crno je jedina mogućnost da zarade nešto - pa makar i tako malo - novca.

Autori: Kirstin Hauzen / Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković