Rusija: Godina uspona i padova

Posle višemesečnog zahlađenja u odnosima, na sastanku na vrhu EU–Rusija, krajem juna u Sibiru, postignut je dogovor o novom sporazumu o partnerstvu. Komesarka za spoljne poslove Benita Ferero-Valdner videla je u izboru Dmitrija Medvedeva za predsednika Rusije priliku za novi početak: „Došao je neko koji vidi u EU pravog partnera za ostvarenje programa modernizacije privrede. Njemu je važna i pravna država. Postigli smo sporazum o novom ugovoru o partnerstvu i sada će početi pregovori“, rekla je Ferero-Valdner.

Nade su trajale do 8. avgusta – tog dana su ruske jedinice ušle u Gruziju bez međunarodnog ovlašćenja i bez prethodnog dogovora sa EU ili Ujedinjenim nacijama. Problem je bio Južna Osetija, koja se kao i Abhazija, otcepila od Gruzije i tražila nezavisnost - uz nezvaničnu rusku podršku.

Prilikom stupanja na dužnost gruzijski predsednik Mihael Sakašvili obećao je da će završiti sa težnjama za nezavisnošću. Niko nije pomišljao da bi to mogao učiniti pribegavajući oružju. Nedeljama pre sukoba bilo je sve više znakova da bi do njega moglo doći. Kada su u noći između 7. i 8. avgusta gruzijske jedinice ušle u glavni grad Južne Osetije, Chinvali, Moskva je odmah reagovala. Tamo su već bile ruske jedinice u ulozi mirovnih snaga. Predsednik Medvedev je rekao: „Nikada nećemo dozvoliti da naše građane, naše vojnike i oficire iz mirovnih snaga, nekažnjeno ubijaju. Ko tako nešto pokuša biće strogo kažnjen. Na raspolaganju su nam sva sredstva – kako ekonomska, tako i politička i vojna“.

Devetog avgusta ruske snage su preuzele Chinvali. Istovremeno su bombardovana gruzijska mesta Gori i Poti. Na obe strane bilo je žrtava, naročito među civilima, putevi za evakuaciju bili su blokirani. Prvi pokušaj međunarodnog posredovanja usledio je tek 10. avgusta. Predstavnici EU i OEBS-a odleteli su u Tbilisi i ubrzo je predsednik Sakašvili objavio jednostrano primirje. Francuski predsednik Nikola Sarkozi, predsedavajući Evropskom unijom, doputovao je 12. avgusta u Moskvu. Bili su to teški pregovori. Kasnije se saznalo da su, zbog nepopustljivosti ruske strane, nekoliko puta bili na ivici prekida. U pregovorima je učestvovao i ruski premijer Vladimir Putin, mada prema ustavu spoljnopolitička pitanja nisu u njegovoj nadležnosti. Posle višečasovnih razgovora postignut je dogovor o planu u šest tačaka kojim je bilo predviđeno primirje i povlačenje vojnih snaga na prvobitne položaje. Nikola Sarkozi je izjavio: „U roku od mesec dana sve ruske snage povući će se sa gruzijske teritorije, izuzev Južne Osetije i Abhazije“.

Kriza u odnosima EU - Rusija

Međutim, Moskva je zahtevala da se u područje krize upute međunarodni posmatrači. Predsednik Medvedev tom prilikom je rekao: „Ruske mirovne snage povući će se iz zona oko Abhazije i Južne Osetije u roku od deset dana nakon dolaska međunarodnih posmatrača“. Sledećeg dana i gruzijski predsednik Mihael Sakašvili potpisao je mirovni plan i time su bar okončani oružani sukobi, mada spor oko teritorija nije rešen. Odnosi između Rusije i Zapada postajali su sve hladniji tako da se pominjao čak i novi hladni rat. NATO je 19. avgusta odlučio da obustavi rad Saveta Rusija–NATO do okončanja sukoba. Posle toga Moskva je zamrzla vojnu saradnju sa NATO. Kriza se zaoštrila kada je 26. avgusta predsednik Medvedev priznao nezavisnost Abhazije i Južne Osetije: „Taj izbor je konačan i neopoziv. Našu odluku nemoguće je promeniti. Priznata je nezavisnost Abhazije i Južne Osetije. U skladu sa međunarodnim pravom nastale su dve nove države“, poručio je Dmitri Medvedev.

U razgovorima dve nedelje ranije ruski predsednik pružio je uveravanja Sarkoziju da Rusija poštuje suverenitet Gruzije. Reakcija Evropske unije bila je nedvosmislena i Sarkozi je rekao: „Preciziraću, jer to mora da bude jasno, rusko ponašanje, uključujući nesrazmernu vojnu akciju protiv Gruzije i priznanje nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije, izazvalo je duboku zabrinutost u Evropskoj uniji. Neprihvatljiv je povratak na politiku uticajnih sfera. Poglavlje Jalta je završeno“.

Mnogi posmatrači jedinstveni su u oceni da je Rusiji pre svega bilo stalo do odbrane južnog Kavkaza koji je njena tradicionalna sfera uticaja. Sve veće prisustvo SAD i Sakašvilijeva želja da Gruzija uđe u NATO predstavljali su geopolitičku pretnju za Kremlj, smatra Hans-Hening Šreder iz berlinske Fondacije nauka i politika: „Rusija je jasno pokazala da ima interesnu sferu i da u njoj želi da bude gazda. Otišla je predaleko pre svega priznajući nezavisnost Abhazije i Južne Osetije. Tako se izolovala na spoljnom planu. To je bila gruba greška“.

Nekoliko nedelja posle sukoba Kremlju je postalo jasno da je od svog ponašanja imao više štete nego koristi. Dva dana pre isteka roka ruske snage su se povukle o čemu Hans Hening Šreder kaže. „To je bio jasan znak da su se preorijentisali i da su počeli da vode računa i o mišljenju sveta. To je značajno, jer je ranije u ruskoj spoljnoj politici bilo znakova samoizolacije u skladu sa motom: dovoljni smo sami sebi“.

Kada je na vanrednom sastanku na vrhu 1. septembra EU odlučila da nastavi pregovore o ugovoru o partnerstvu predsednik Medvedev je izjavio: „Ne, nema nikakve izolacije. Rusija nije izolovana, niti teži izolaciji“.

Na unutrašnjem planu dvojac Putin-Medvedev zabeležio je ubedljivu pobedu. Ispitivanja javnog mnjenja pokazala su da tri četvrtine građana podržava intervenciju na jugu Kavkaza, a ugled predsednika i premijera je porastao. Međutim, dugoročno dvojica političara iz toga ne mogu da izvuku korist. U međuvremenu tema Južna Osetija je izgubila na značaju, a u prvom planu je svetska finansijska kriza.