Rusija nema vazale na Balkanu

Ekonomski i politički uticaj Rusije u regionu koji se često naziva Zapadnim Balkanom danas je predmet brojnih medijskih i državničkih istupa te procena u dotičnim zemljama, kao i na nivou Evropske unije. I obično se tom pretpostavljenom uplivu pripisuje dalekosežni značaj, strateška pozadina te impresivni obim. Naspram teza koje govore o naraslim ruskim ambicijama u dimenzijama svojevrsnog bauka po te omalene evropske države, međutim, još nije zabeležena ozbiljnija studija domaćih stručnjaka u spomenutoj regionu. Ili bar nije bila do srede (24.6), kada je u Banjaluci predstavljen rad „Ekonomske prilike u Rusiji i moguće posledice po Zapadni Balkan (s fokusom na Bosnu i Hercegovinu)“ u autorstvu nezavisne Spoljnopolitičke inicijative BH iz Sarajeva i uz podršku nemačke fondacije Fridrih Ebert.

Naslov analize smešta ovu temu zapravo u aktuelni kontekst sankcija kojima je podvrgnuta Rusija nakon izbijanja rata u Ukrajini i sagledava odnose iz te perspektive. Zapadnjačke interpretacije već uobičajeno pripisuju ruskom vođstvu nameru korišćenja zapadnobalkanskih zemalja, prvenstveno onih koje (još) nisu članice EU, kao mekog trbuha ili trojanskog konja za širenje uticaja na ostatak kontinenta. U tom smislu navode se u ovoj studiji konkretne izjave relevantnih protagonista kao što su izvesni evropski parlamentarci i politikolozi. Neretko se pri tom iznose ocene o ruskoj nameri da se određene države doslovno zaustave na njihovom „evropskom putu“. Ipak, komparativna analiza ekonomskih ulaganja i kretanja na relaciji između Rusije i navedenih država pokazuje da je reč o ishitrenim i umnogome neutemeljenim opisima postojećih odnosa.

Gubici u Republici Srpskoj

Marko Radovanović, član gore spomenutog trusta mozgova, pojasnio je za DW da Ruska Federacija takav povećani uticaj ostvaruje jedino u Srbiji. Preko otkupljene Naftne industrije Srbije (NIS), ruski Gazprom indirektno i direktno kontroliše, naime, oko četvrtinu prihoda budžeta Srbije, a ta se ekonomska poluga eventualno može prevesti u političku.

Drugde, pak, ne može biti govora o značajnijem udelu. Priče o čvrstim vezama Republike Srpske koja se u tom svetlu najčešće spominje trenutno odgovaraju vođstvu u Banjaluci. No, pokazuje se da nije po sredi sistematska ekonomska politika iza koje stoji ruski državni vrh, nego sporadični privatno-preduzetnički pothvati s rafinerijama nafte i ulja. I premda se radi o tradicionalno profitabilnim sektorima, Rusi tamo posluju s gubitkom i više novca izvlače iz budžeta nego li što potonjem doprinose.

Još lošiji poslovni rezultati i politički odnosi na snazi su u Crnoj Gori pa u skladu s tim za sada ne može biti govora o većim šansama da se ekonomska međuzavisnost prevede u iole osetniju političku moć. „Na osnovu svega toga, a u kontekstu evropskog puta zemalja Zapadnog Balkana, možemo tvrditi da bi se Rusija pre zadovoljila trojanskim konjem unutar EU. U tom svetlu, dakle, Rusija ovde nema nameru da zaustavi i odseče te države od EU. Ono što bi joj svakako koristilo jeste da obezbedi uticaj u okviru EU, a ne izvan nje.“

Pogađaju li sankcije stvarno rusku ekonomiju?

Spoljnopolitička inicijativa BH takođe smatra, na osnovu svoje analize, da sama ruska ekonomija u poslednjih godinu dana relativno dobro podnosi krizu uslovljenu sankcijama. „Posledice sankcija i pada cena nafte mnogo su blaže nego što neki zapadni komentatori tvrde“, dodaje Marko Radovanović. Kao postojeći problem iznosi se u analizi nedovoljna diverzifikacija ekonomije Ruske Federacije i njena zavisnost od izvoza fosilnih goriva.

Jelena Jurišić, zagrebačka profesorka Hrvatskih studija i etablirana analitičarka odnosa s Rusijom, takođe drži da ruske firme još uvek nisu u ozbiljnoj meri prisutne na zapadnobalkanskom prostoru. Prvenstveni razlog tome ona pak nalazi u regionalnoj političkoj, ekonomskoj i investicionoj nestabilnosti te dakako odnosu prema ruskom kapitalu u regionu i EU. „A što se tiče teze o trojanskom konju, to je sasvim neutemeljeno“, rekla nam je Jurišićeva, „budući da Rusija već ima kudikamo značajnije adute unutar EU. To je ekonomija, odnosno gubici koje članice EU podnose usled sankcija Rusiji. Reč je o direktnim gubicima, ali i indirektnim u vidu gubitka tržišta, poslova, investicija, radnih mesta, i tako dalje.“

Gde se lome koplja?

Ona se međutim ne slaže s tvrdnjom o jednoličnosti ruske ekonomije, budući da je udeo energetike u njoj već pao s nekadašnjih oko 80 na današnjih približno 55 odsto te se dalje kreće u smeru raznovrsnijih uporišta. Prema njenom uvidu, veći problem u vezi s ruskim gasom pogađa EU čije su se članice učinile zavisnim od Rusije. „Rusija itekako ima izlaz što se toga tiče, jer lako može naći nova tržišta, što je pokazala pod sankcijama. Uostalom, njena ekonomija se ubrzano oporavlja, rublja je proglašena najbrže rastućom valutom sveta, inflacija je zaustavljena, ruske devizne rezerve rastu“, iznosi naša sagovornica. Konačno, ona smatra da je potcenjena uloga ruske Sberbanke na Zapadnom Balkanu: „Ivici Todoriću dali su kredit od 600 milona evra upravo za širenje po regionu, čime su i Todorić i Sberbank ovde postali jaki igrači."

Zaključno, analiza sarajevske organizacije stavlja naglasak na činjenicu da se odnos Rusije prema Zapadnom Balkanu razlikuje od onog prema Ukrajini, Gruziji i baltičkim zemljama. To za države nekadašnje Jugoslavije može biti prilika paralelne uspešne saradnje s Rusijom i Evropskom unijom. No može značiti i opasnost ako se preko tog regiona budu lomila koplja zbog neprincipijelnog odmeravanja dveju suprotstavljenih strana. Utoliko zanimljivije ostaju dileme na kraju analize gde se navodi: „U periodu dok je Rusija zaokupljena ekonomskom krizom i konfliktom u Ukrajini, EU nastoji da konsoliduje svoj uticaj na Zapadnom Balkanu. Pitanje je koliko efikasno to čini i, konačno, zašto to čini? Ako je samo zbog toga da bi sprečila ruski ili neki drugi neevropski uticaj, onda je ta politika jednako pogrešna kao i svaka druga koja za cilj ima geostrateško nadmudrivanje.“