Ruski genije je bio gej nemačke krvi

Bila je hladna novembarska noć u Sankt Peterburgu. Sipilo je. Pred kućom broj 13, na ćošku ulica Malaja Morskaja i Gorohovaja, blizu Ermitaža, stajalo je nekoliko kočija. Pismonoše su ulazile i izlazile, reporteri su čekali u kafani preko puta. U 3 sata i 15 minuta je saopšteno: Čajkovski je umro.

Nikolaj Mamonov, jedan od lekara koji su ga lečili, kao uzrok smrti je naveo „azijsku koleru“, zarazu koja je u Evropi 19. veka odnela desetine hiljada života. Car Aleksandar III bio je jedan od prvih koji je uputio izraze saučešća. Čajkovski je sahranjen uz državne počasti.

Kolera ili samoubistvo?

Uprkos tome, pojavile su se brojne glasine o tome kako i od čega je zapravo u svojoj 54 godini umro veliki kompozitor. Jedna od njih glasi: Čajkovski je izvršio samoubistvo plašeći se skandala zbog razotkrivanja njegove homoseksualnosti. Ili: za kaznu zbog homoseksualne veze sa jednim članom carske porodice, Čajkovski je, po naredbi cara, morao da popije čašu vode zagađenu kolerom. Osim toga, po Peterburgu i Evropi, kružilo je više verzija teorije da je Čajkovski otrovan.

„Jedino me čudi što te teorije postoje i danas“, kaže u razgovoru za Dojče vele Valeri Sokolov, jedan od vodećih stručnjaka za Čajkovskog u Rusiji. On smatra da su teorije o ubistvu ili samoubistvu potpuno besmislene i da je Čajkovski prosto bio u lošem fizičkom stanju zbog bezbrojnih koncerata i putovanja. Premijera Patetične simfonije, koju je nazvao krunom svog celokupnog dela, bila je izuzetno naporna.

Na pitanje kako je bacil kolere dospeo u organizam bogatog buržuja, Sokolov odgovara sledeće: u leto 1893. Čajkovski je bio u gostima kod svog brata Anatolija, viceguvernera i Nižnjem Novgorodu koji je aktivno učestvovao u suzbijanju epidemije kolere. Najverovatnije se kompozitor tako inficirao.

Gej i srećan?

„Danas, kada ponekad moram da slušam ili čitam kako Čajkovski uopšte nije bio homoseksualac, kako su to izmislili nepatriotski naučnici, mogu samo da se smejem“, kaže Polida Vejdman, direktorka muzeja Čajkovskog u Klinu kraj Moskve. „Potpuno je apsurdno negirati da je bio homoseksualac. Treba samo pročitati pisma i dnevnike u kojima on sasvim otvoreno piše o svom intimnom životu, o ljubavnim vezama i razočarenjima“, kaže Vejdman.

Ona takođe pogrešnim smatra stav da njegova homoseksualnost nema ništa sa njegovim stvaralaštvom: „Njegovo delo je duboko autobiografski obojeno“, kaže Vejdman.

Valeri Sokolov kaže da se genije ne sme redukovati na svoju seksualnu orijentaciju: „spoznaja da je drugačiji za mladog Čajkovskog je bio veoma bolan proces“, kaže Sokolov. „Kada je 70-ih godina devetnaestog veka video da mnogi njegovi prijatelji iz mladosti svoju homoseksualnost uspeli da sakriju ulaženjem u brak, i sam se odlučio za tu opciju“. Oženio je Antoninu Miljukovu, maldu ženu koja mu je pisala ljubavna pisma i možda podsećala na Tatjanu iz Puškinovog „Onjegina“.

U zrelim godinama, Čajkovski je veoma otvoreno živeo svoju homoseksualnost. Naučnici isključuju mogućnost da je zbog toga bio u neprilikama, jer je tadašnji viši sloj društva u Rusiji bio veoma tolerantan prema homoseksualcima. Očigledno mnogo tolerantniji od savremene Rusije čiji predsednik je nedavno izjavio: „Kažu da je Čajkovski bio homoseksualac, ali mi ga ne volimo zbog toga!“

Da li Čajkovski ima nemačke krvi?

Ozbiljni naučnici ne vole senzacionalizam. Ali u ovoj jubilarnoj godini, ipak i nauka ima da ponudi nešto senzacionalno: naime, najnovija istraživanja su pokazala da je „najveći ruski kompozitor“ imao i nemačke krvi.

Njegov deda po majci, Mihael Hajnrih Maksimilijan Acier, koji se početkom 19. veka preselio u Rusiju, imao je oca Francuza, ali mu je majka bila Nemica – Marija Kristina Eleonora Vitig. Pradeda Mihael Viktor Acier, vajar koji se školovao u Parizu i bio majstor za modele u čuvenoj porcelanskoj imperiji Majsner i mlada gospođica Vitig venčali su se u Majsenu, gde je njihov sin, dakle deda čuvenog kompozitora, došao na svet. Osim toga, dadilja Čajkovskog, Fani Dirbah, koju je on obožavao, potiče iz Elzasa i tako je mladi Pjotr, još kao šestogodišnjak, tečno govorio nemački.

Autorke: Anastazija Bucko / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković