Ruski oktobar u novembru
7. novembar 2020.
Oktobarska revolucija se desila u novembru. U Rusiji je 1917. važilo julijanski kalendar, pa 25. oktobar 1917. po današnjem, gregorijanskom računanju vremena, jeste ustvari 7. novembar.
Izarčeno je mnogo papira o događaju koji se naziva Oktobarska revolucija. Komunistički, ali i antikomunistički narativi skloni su mitomaniji. Izbegavanje fakata koji ne prijaju sopstvenoj slici sveta, čak njihovo negiranje, nije nova pojava mada je pojam „postfaktičko“ (Post-Truth) tek 2016. u redakciji Oksfordskog rečnika proglašen za „reč godine“.
Moram da se setim Sergeja Ajzenštajna, režisera koji je revolucionisao filmski jezik. Njegov film „Oktobar“ je trebalo da bude prikazan na desetu godišnjicu revolucije – 1927. Ali Staljin je upravo raskrstio sa Trockim, pa su sve scene gde bi se mogao prepoznati Staljinov rival morale biti izbačene.
Meni se čini da su priče o Oktobarskoj revoluciji i 103 godine nakon nje pune izbačenih sekvenci.
Ko je finansirao boljševike?
Postoje ozbiljne indicije da je carska Nemačka za vreme Prvog svetskog rata sistematski finansirala opozicione protivnike ruskog carskog režima. Ali to ne znači da su – kako to tvrde teoretičari berlinskog fabrikovanja ruske revolucije – sve pare odmah završile u boljševičkim džepovima.
Uostalom, glavni akteri zbacivanja cara u Februarskoj revoluciji bili su Eseri – pripadnici Socijalističke revolucionarne partije. Nemački propagandisti nisu naivni da bi odmah sve stavili na kartu grupice odlučnih, ali čak i na ruskoj levici poprilično izolovanih boljševičkih revolucionara.
Ako se pitamo kako je taj žilavi mit – da je Lenjin od početka bio nemački agent – zasnovan, onda moramo da se setimo Edgara Sisona. On je kao specijalni poslanik američkog predsednika Vudroa Vilsona u presudnom revolucionarnom periodu boravio u Petrogradu (današnji Sankt Peterburg). Njegova misija je bila da pronađe argumente za američko učešće u ratu i prevladavanje snažnog izolacionističkog impulsa.
Sison je u mutnim i nesigurnim vremenima, u kojima su neki „poverljivi izvori“ radili za više adresa, za 25.000 dolara kupio 68 dokumenata koji su navodno dokazivali da Lenjin i njegova ekipa igraju za Berlin. Vašington bi, ako bi bio uveren u mogućnost potpisivanja separatnog mira između Moskve i Berlina, požurio da uđe u rat jer bi, oslobađanjem trupa na istoku, Nemačka stekla stratešku prednost u odnosu na zapadne američke saveznike. Dobar deo istoričara te dokumente posmatra kao prilično loš falsifikat.
Novac ipak putuje za Petrograd
Rusko-američki istoričar Jurij Georgijevič Feštinski naveo je podatak da je carska Nemačka u Prvom svetskom ratu potrošila oko 382 miliona maraka na propagandu, što je ogromna suma. Ali ona je većim delom išla prema četiri francuska lista, dok je jedino boljševički list „Pravda“ stajao na platnom spisku Berlina.
Britanski istoričar Džonatan Smil je naveo da je krajem 1917. na propagandu u Rusiji Berlin izdvajao oko 30 miliona maraka. Veći deo toga, kažu istorijski izvori, išao je na krupnije opozicione grupacije.
pročitajte još - Viktor Jerofejev: Velika neuspela Revolucija
Ruski istoričari navode podatak da je metodom naknadnog učitavanja došlo do teze da su boljševičke novine, finansirane nemačkim parama, potkopale moral ruske vojske i da je tako izgubljen rat. U periodu od marta do oktobra 1917. u Rusiji je izlazilo 170 vojnih listova, a boljševičko usmerenje imalo ih je svega dvadesetak. Čak 100 listova je zastupalo nastavak rata do pobede ili časnog mira.
Rat je bio izgubljen jer ga carska Rusija nije mogla izneti na svojim plećima – 80 odsto stanovništva su bili seljaci koji nisu posedovali skoro ništa. Ruska industrija nije mogla da pokrije potrebe vođenja prvog industrijalizovanog rata u istoriji.
Nemački čovek
Sudbonose posledice je imalo delovanje jednog čoveka čije ime je manje poznato današnjem svetu, u čije temelje su uzidane posledice Oktobarske revolucije: Aleksandar Parvus. Rođen je 1867. kao Israilj Lazarevič Heljfland u blizini Minska. Završio je gimnaziju u Odesi, doktorirao je u Bazelu na ekonomsko-političkoj temi svetske raspodele rada.
U Švajcarskoj se pridružuje levim grupacijama, a potom u Nemačkoj levim socijaldemokratima. Jedan je od vođa neuspešne ruske revolucije 1905. U godinama koje slede, druži se sa Rozom Luksemburg, Lavom Trockim sa kojim razvija teoriju permanentne svetske revolucije, sa Klarom Cetkin.
Ali Parvus ume i da zaradi novac. Bio je uspešan književni agent Maksima Gorkog. Parvusa su revolucionarni saborci optužili 1907. da svom piscu nije isplatio 180.000 maraka honorara. Isključen je iz partije.
Odlazi 1910. za Istanbul. Za vreme Balkanskih ratova prodaje nemačko oružje Turcima, povezan je sa mladoturskim revolucionarima. Kemal Ataturk preuzima njegov ekonomski koncept za novoosnovanu tursku Republiku.
Neki istoričari smatraju da još od 1911. radi za carsku Nemačku. Verovao je da se interes Berlina i njegov revolucionarni interes poklapaju – razbijanje carske Rusije. Zato je bio idelan lik za misiju koju su mu namenili Berlin i istorija.
Životno delo Aleksandra Parvusa
Nemački ambasador u Danskoj Urlih fon Brokdorf-Rancau napisao je carskom kancelaru Teodoru fon Betman Holvegu još decembra 1915: „Pobeda, a time i prvo mesto u svetu, jesu naši, ako nam uspe da na vreme revolucionišemo Rusiju i tako razbijemo koaliciju.“ Mislio je naravno na koaliciju ratnih protivnika Nemačke.
U švajcarskom egzilu Lenjin je zagovarao „revolucionarni defetizam“ – poraz carske Rusije kako bi svetski rat pretvorio u građanski rat. A njega je Lenjin video kao katalizator svetske revolucije. I tu na scenu stupa Aleksandar Parvus, koji je odavno uočio podudaranje interesa carskog Berlina i Vladimira Iljiča.
Lenjin je hteo, ali nije mogao u Rusiju posle februarskog zbacivanja cara. Ruski saveznici nisu hteli da mu omoguće putovanje, predlog samih ruskih revolucionara iz Petrograda, da Nemci omoguće dolazak svih emigranata u razmenu za nemačke zarobljenike, blokirao je odugovlačenjem ministar inostranih poslova Privremene vlade u Petrogradu Pavel Miljukov.
On je bio vođa Ustavotvorne demokratske partije, skraćeno zvane Kadeti. Smatrao je da ne treba da uvozi svoje potencijalne rivale. Zajednički cilj Kadeta, Esera i boljševika bilo je svrgavanje carskog režima, ali su razlike u ideji kako Rusija posle cara mora da izgleda bile skoro nepremostive.
Aleksandar Parvus dolazi u Švajcarsku sa planom koji je nekoliko godina ranije detaljno izložio nemačkoj ambasadi u Istanbulu – Lenjin i njegovi saradnici bi trebalo da se domognu Petrograda preko nemačke teritorije.
Lenjin je na početku bio skeptičan prema Parvusu, neobično bogatom socijalisti. Ali nije imao kud. Tog 9. aprila 1917. na peronu u Cirihu našla su se 32 ruska emigranta među kojima je bio i Lenjin. Nemački carski voz sa zakatančenim vagonom prenosio je visokoeksplozivni tovar – vođu ruske revolucije.
Sedam dana kasnije Lenjin je u Petrogradu izneo svoje „Aprilske teze“, koji se mogu svesti na lapidarnu misao – nema veze ko ima većinu, boljševici će uzeti vlast.
Ironija istorije
Na Sveruskoj ustavotvornoj skupštini novembra 1917. boljševici su imali preko šest miliona glasova manje u odnosu na Esere – socijaliste koji su zagovarali zamljišnu reformu, demokratsku federalnu Rusiju i kraj rata.
Ali Lenjin nije nameravao da preda vlast, osvojenu propagandno preuveličanim „jurišem na Zimski dvorac“. Ostalo je manje-više poznato.
Može se reći da je separatni mir koji je marta 1918. nova sovjetska vlast potpisala sa Berlinom u Brest-Litovsku pokazao da su nemačka investicija u „Pravdu“ i operacija prebacivanja Lenjina u Petrograd kratkoročno dale više nego isplative rezultate.
Dugoročno je to bila strateški slepa podrška neprijateljima njihovog ratnog neprijatelja. Lenjin je jednom rekao da mu jeste pomogao nemački novac, ali da će se ruskim novcem u Nemačkoj podstaći ista takva revolucija.
Ironija istorije će se pokazati u punom svetlu kada se sovjetska zastava sa srpom i čekićem 1945. zavijori na Rajhstagu.
Eseri koji su zagovarali „treći put“ između crvene i bele diktature, dospeli su pod žrvnjeve istorije, punili su emigrantske krčme na zapadu i Staljinove logore.
Parvus je umro u svojoj berlinskoj vili 1924. Ali njegov sin koji je rođen u Drezdenu, bio je pravoverni moskovski boljševik. Novinaru i diplomati Jevgeniju Gnedinu to nije pomoglo. 1939 je uhapšen, mučen i proteran u Sibir. Rehabilitovan je posle Staljinove smrti.
Oktobarska revolucija je po svemu što znamo o njenim posledicama bila tragičan događaj pre svega za Ruse ali i za ostale narode u sovjetskoj orbiti, koji su decenijama do tada neviđenim eksperimentom bili pretapani u kalup „sovjetskog čoveka“.
Ipak, trebalo bi razmisliti zašto su boljševici dobili istorijsku šansu. Možda zato jer su narodu bezuslovno obećali ono za čim je u carskoj Rusiji uzalud vapio – hleb, zemlju i mir.