Rusko školstvo u krizi

Školstvo u postsovjetskoj Rusiji dugo je samo nastavljalo tradiciju školstva ustanovljenog još u drugoj polovini prošlog veka. Početkom devedesetih, samo su neki predmeti bili izbačeni iz nastavnog programa. Od učitelja je u najvećoj meri zavisilo to da li će neko dete dobiti dobro obrazovanje. Odlučujuću ulogu je, isto tako, igralo materijalno stanje roditelja. Zato su visokoškolsko obrazovanje sticala pre svega deca koja su živela u velikim gradovima, gde su im roditelji dobro zarađivali. Ruska deca iz unutrašnjosti uglavnom su morala da se zadovolje srednjoškolskim obrazovanjem ili svedočanstvom neke zanatske škole.

Sredinom devedesetih, sprovedene su neke reforme. Ustanovljene su specijalizovane škole, liceji i gimnazije. Visokoškolsko obrazovanje, koje je dosta trpelo tokom siromašnih devedesetih, ponovno je steklo ugled. Ali proces prijema na visokoškolske ustanove postaje sve teži. Zbog brojnih slučajeva korupcije u telima koja su odlučivala o tome ko će dobiti mesto za neki studij, vlada je 2000. odlučila da ukine prijemne ispite.

Jedinstveni državni ispit

Umesto toga, uveden je takozvani „jedinstveni državni ispit“, koji od 2008. moraju da polažu svi maturanti posle 11. razreda. To je takozvana centralna matura koja se sastoji od ispita iz važnih predmeta među kojima su ruski, književnost, matematika, strani jezik i prirodne nauke. Rezultate svoje mature, maturant dostavlja visokoj školi u kojoj želi da studira. Dodatne ispite smeju da sprovode samo neke visokoškolske ustanove, među njima su i državni univerziteti u Moskvi i Sankt Peterburgu.

„Ideja je bila dobra, ali rezultati su loši“, kaže Oleg Sergejev iz Fondacije za opšte rusko obrazovanje. On dodaje da je odmah po uvođenju centralne mature došlo do problema. Ogroman broj maturanata navalio je tada na velike univerzitete u glavnom gradu, a tamošnja infrastruktura za to nije bila spremna. „Čak ni u studentskim domovima nema dovoljno mjesta“, upozorava taj stručnjak.

Ima više, i to ozbiljnijih problema. Korupcija ni izdaleka nije iskorenjena. Ona se samo s nivoa visokih, preselila na nivo srednjih škola. „Ocene učenika koje oni dobiju na svojoj centralnoj maturi, postale su kriterijum po kojem se ocenjuje i uspeh nekog zvaničnika u određenom regionu ili opštini“, kaže Sergejev. Guverneri regiona, ali i direktori škola i učitelji žele da se dobrim prosekom ocena svojih učenika dokažu u odnosu na druge. Zato je u nastavnom planu sve usmereno na to da se postigne što bolji uspeh na centralnoj maturi. Stvarno znanje, pri tom, sve više pada u drugi plan. „Školstvo se uputilo opasnim putem“, kaže Sergejev. Visoke škole, naime, moraju tokom prve dve godine studija, a savladavaju manjkavosti obrazovanja iz srednjih škola, a to vodi tome da visoke škole završavaju ljudi koji nisu do kraja obučeni za svoju struku. To je zato i jedan od razloga zbog kojeg mnogi mladi Rusi pokušavaju da odu na studije u inostranstvo ili da tamo nastave svoju naučnu karijeru.

Veronauka ili etika

Stanje na ruskim školama loše je i kada se radi o odgoju. Uz dalekosežne posledice. U toj zemlji stopa samoubistava među mladima najviša je u svetu. „Uloga učitelja je u poslednjih 20 godina stalno umanjivana. To već počinje u predškolskom uzrastu. Sve se orijentiše na računar, a ne na učitelja“, žali se Sergejev.

Jedno istraživanje pokazalo je da učitelji nižih razreda u osnovnim školama u Finskoj dobijaju znatno veće plate od nastavnika viših razreda ili srednjih škola. Razlog leži u činjenici da u nižim razredima u prvom planu nije prenošenje znanja već podsticanje na razmišljanje. A to zahteva višu pedagošku kvalifikaciju. U Rusiji je situacija obrnuta. Učitelji nižih razreda u osnovnim školama premalo su plaćeni i nisu pedagoški dobro potkovani, smatra Sergejev.

Ali, kao i uvek u Rusiji, pokušava se da se problem reši dekretom. U nekim školama uveden je novi predmeti: „Osnove religijske kulture“ i „Sekularna etika“. Roditelji mogu sami da odluče šta će njihovo dete da pohađa. Osnove pravoslavlja, islama, budizma, judaizma, svetskih verskih kultura ili pak sekularnu etiku. Neki stručnjaci nisu oduševljeni tim predmetima. „Istraživanja su pokazala da nastavne planove ne prihvataju svi roditelji i da učitelji nisu dobro pripremljeni za predavanje tih predmeta“, kaže Tatjana Šarkovskaja iz Ruske akademije za obrazovanje. Prema njenom mišljenju, duhovno obrazovanje trebalo bi integrisati u različite predmete, a ne predavati ex cathedra u okviru jednog predmeta. Škole i roditelji bi po tom pitanju trebalo zajednički da odlučuju, smatra Šarkovskaja.

Autori: Evlalia Samedova / Markian Ostapšuk / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković