Sa Balkana u Nemačku kao lekar

Zbog nedostatka lekara i ostalog medicinskog osoblja po bolnicama, Nemačka sve više „uvozi“ i tu vrstu stručnjaka. Ali oni često ne govore nemački, pa pre nego što počnu sa radom, moraju da pohađaju kurs jezika.

„Lekari i medicinske sestre iz istočne i južne Evrope su stručni, ali odlučujuće je to koliko dobro vladaju jezikom. To je alfa i omega“, objašnjava Silvio fon Entres, rukovodilac „Medjunajted Akademi“ (Medunited Academy) u gradu Marlu. To je jedna je jedna od brojnih firmi u Nemačkoj koje su se specijalizovale u posredovanju pri angažovanju stručnog osoblja za bolnice. Osim u zemljama jugoistočne Europe kao što su Rumunija, Grčka, Hrvatska, Srbija, Albanija, Kosovo i Bosna i Hercegovina, osoblje najčešće pronalaze i u Poljskoj i Rusiji. A otkako je nastupila kriza evra, mnogo je zainteresovanih lekara i iz Španije.

Priznavanje diploma

Zahvaljujući zakonu koji je na snagu stupio 1. aprila 2012, a kojim se priznaju profesionalne kvalifikacije stečene u inostranstvu, dodela lekarskih dozvola za rad u Nemačkoj više nije strogo vezana uz posedovanje određenog državljanstva. Ipak, dok je lekarima iz zemalja članica Evropske unije potrebno samo da dokažu da dovoljno dobro znaju jezik, njihove kolege koje dolaze van granica EU moraju, da bi dobili dozvolu za rad, da polože ispit o ekvivalentom medicinskom znanju. Pri tom se proverava to da li postoje „značajne sadržajne razlike“ između znanja stečenog u Nemačkoj i kvalifikacija koje je lekar dobio u svojoj zemlji, odnosno, da li mu se u Nemačkoj priznaje diploma koju je stekao u inostranstvu.

Ali to još nije sve, upozorava Silvio fon Entres: „Lekari koji dolaze van Šengenske zone moraju prvo da zatraže vizu sa radnom i stručnom dozvolom. To znači da prvo moraju da pronađu radno mesto, a da će tek onda biti pokrenut postupak priznavanja kvalfikacija.“ Pre nego što pristupe ispitu o ekvivalentom medicinskom znanju, strani lekari redovno prolaze takozvanu fazu prilagođavanja i utvrđivanja. „Tokom tog vremena mogu da rade i zarađuju, ali uvek ograničeno i pod nadzorom odgovornog lekara“, kaže Entres.

Nakon šest do dvanaest meseci, većina stranih lekara oseća se spremnim da izađe na ispit. Lekar može sam da odluči kada će se prijaviti za ispit. Zanimljivo je da se pri proveri kvalifikacija za specijaliste „uračunava i medicinski, radni period iz njihovih domovina.“

Dobre mogućnosti za usavršavanje

Nemački jezik ne mora obavezno da se uči u Nemačkoj. Stranim lekarima kurseve jezika nudi sve više posrednika nudi u njihovim zemljama, a nakon tih pripremnih kurseva, lekari dobijaju mogućnost da pohađaju dodatne, u Nemačkoj. Na njima dobijaju „glanc“, odnosno uče vokabular i komunikaciju potrebnu u svakodnevnom bolničkom životu. Tu se vežbaju razgovori sa pacijentima, uči se pisanje dijagonoza i nalaza ili otpusnih pisama.

Strani lekari u Nemačku rado dolaze i zbog specijalizacije. „Nije ovde samo plata bolja od one u mojoj domovini, već i mogućnosti daljeg usavršavanja“, kaže Ašhot Gevorkov. On je kao neurohirurg 12 godina radio u Sankt Petersburgu i nada se da će sad nova iskustva moći da skupi i u Nemačkoj.

Došli da ostanu

Tokom pripremnih kurseva lekari imaju i mogućnost prakse i u bolnicama. „To je vrlo popularno među klinikama sa kojima sarađujemo. Od toga obe strane imaju korist: bolnica može da upozna novog lekara, a on da bez dodatnog pritiska koji ima kad konkuriše za posao, pokaže svoje sposobnosti“, kaže Silvio fon Entres.

Takav model funkcioniše. Nakon kurseva jezika, većina lekara pronalazi posao u Nemačkoj.

Autori: Pandeli Pani / Snježana Kobešćak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković