SAD i Turska nesložne u borbi protiv IS-a
10. oktobar 2014.
Američki potpredsednik Džo Bajden poznat je po tome da svoje reči - da se diplomatski izrazimo - ne bira uvek brižljivo. To ga s vremena na vreme dovede u neprilike. Što se i nedavno dogodilo, kada je pred studentima govorio o američkim saveznicima u borbi protiv "Islamske države". Tako je rekao kako su američki saveznici, među kojima je i Turska, glavni problem Vašingtona. Jer, Ankara je, dodao je Bajden, dugo podržavala teroriste. Ova tvrdnja je toliko razljutila turskog predsednika Erdogana, da je Bajden na kraju morao da mu se izvini.
Pri tome je američki zvaničnik govorio istinu. Morao je da povuče svoje reči samo zato što ne želi dodatno da optereti ionako napet odnos sa Turskom. Vašington se još uvek nada da će njegova NATO-saveznica Turska promeniti svoj politički kurs i konačno pomoći Kurdima u njihovoj borbi protiv terorista. Međutim, Ankara okleva. Turska vlada stavlja pod pritisak američkog predsednika. Ona od njega traži ponovo da povede borbu protiv sirijskog predsednika Asada, a ako to uradi onda će, kako je rečeno, Turska ući u rat protiv islamista.
Obama ne dopušta cenkanje
Na spoljno-političkom planu Ankara se ponaša kao na bazaru. Ali Obama ne dopušta da se sa njim cenka, a kamoli da ga ucenjuju. Posledica svega je da Turska Kurdima u sirijskom gradu Kobane uskraćuje podršku u borbi protiv "Islamske države". Ona im čak ne dopušta ni da dobiju pojačanje i tako deli ulogu krivca u masakru u mestu Kobane. Za Ankaru je sirijski predsednik Asad glavni protivnik. Međutim, Amerikanci najpre žele da se koncentrišu na rat protiv "Islamske države". A teroristi i sirijski predsednik Asad nastavljaju sa ubijanjima.
Ukoliko Kobane padne u ruke pripadnika "Islamske države", Obami preti još veća kriza. Najpre sa republikancima. Četiri sedmice uoči američke parlamentarne izbore, oni ga kritikuju za njegovu malo-uspešnu spoljnu politiku na Bliskom i Srednjem Istoku. Ali to ne iznenađuje, jer svaka opozicija pokušava da izvuče političku korist iz grešaka koje pravi vlada. Ali ono što u svemu tome jako iznenađuje jeste kako se dosadašnji politički zagovornici distanciraju od američkog predsednika - poput bivše šefice diplomatije Hilari Klinton ili bivšeg ministra odbrane Leona Panete. Oni američkom predsedniku zameraju neodlučnost. Smatraju da je bila greška što umerena opozicija u Siriji nije pravovremeno snabdevena oružjem. Pri tome oni polaze od toga da se postojanje takve umerene opozicije samo po sebi podrazumeva. A upravo je to Obama u jednom nedavnom intervjuu doveo u pitanje.
Nikakav drugi Vijetnam
Američki birač neće na kraju moći da zna šta je tačno, a šta ne. Njega ljuti zavađena politička kasta u Vašingtonu. Ljuti ga što čak ni u borbi protiv terorizma, političari nisu u stanju da vuku na jednu stranu.
Čak i ako demokrate na predstojećim izborima dožive poraz, Obama ne bi smeo da odustane od svog dosadašnjeg spoljno-političkog kursa: On neće poslati borbene trupe u Siriju ili Irak. On ni u kojem slučaju ne želi da ponovi grešku nekadašnjeg američkog predsednika Džonsona, koji je dopustio da se SAD polako, ali sigurno uvuku u Vijetnamski rat, što je imalo fatalne posledice.