SAD-Nemačka: (Skoro) najbolji prijatelji

U susret dolasku predsednika SAD Baraka Obame u Berlin, nemački mediji uzduž i popreko analiziraju odnose ove dve prijateljske zemlje. Jedni tvrde da Berlin i Vašington nisu u sjajnim odnosima, drugi da se posle odlaska Buša, ponovo primećuje bliskost i blagonaklonost.

Ali šta o tome kažu Amerikanci, koji žive i rade u Nemačkoj. Usputno pitanje jednog starijeg gospodina za Juana Diaza u berlinskom metrou glasilo je: "Iz koje zemlje dolazite?" Juan je bio šokiran, on je to pitanje doživeo kao šamar. Sećanje na bes, koji je u njemu proključao, dovodi do negodovanja i grimasa na licu. Jer kako se njegov sagovornik uopšte usuđuje da ga tako nešto pita? Naime, Diaz se trudi da govori nemački najbolje što zna! Međutim, sve se promenilo onog trenutka kada je izgovorio da je iz Amerike. nakon toga sagovornik ga je zagrlio. "Rekao mi je: Amerikanci su mi spasili život kad sam bio mali. Sa vazdušnim mostom nad Berlinom."

Bili su uz nas kada je bilo najgore

Tog leta 1948. godine sovjetske jedinice su Berlin odsekle od ostatka sveta. Gotovo godinu dana su pre svega američki, ali i britanski avioni Berlinjanima dopremali razne potrebštine – iz vazduha. Sećanje na zagrljaj u metrou još uvek mami suze našeg sagovornika. Priznaje da od tada više nikada nije krio da je Amerikanac.

Mark Halerberg sa razumevanjem klima glavom. U vreme kada je Džordža Buš mlađi bio predsednik Sjedinjenih Država nije uvek bilo lako biti Amerikanac. Profesor koji predaje privrednu politiku na „Hertie School of Governance“ u Berlinu poznaje neke sunarodnike, koji su se u to vreme radije predstavljali kao Kanađani, kako ne bi morali da slušaju kritike na račun svoje zemlje. "Ugled koji su SAD tradicionalno uživale u Nemačkoj, u to vreme nije bio kao ranije", kaže Halerberg. Izborom Baraka Obame za predsednika se, dodaje, taj odnos ponovno poboljšao, ali u Berlinu je i pre toga bilo bolje nego u drugim delovima zemlje."Zbog istorije."

U podeljenom Berlinu nakon Drugog svetskog rata američke jedinice su brinule o bezbednosti u tom gradu. Pre svega onda kada su Berlinskim zidom 1961. zacementirani rovovi Hladnog rata, koji je svet podelio na Istok i Zapad. "Ljude je jednostavno bio strah", priča Alina Hajnce. Šefica malog Kenedijevog muzeja u centru Berlina, pokazuje nam jednu crno-belu fotografiju. Hiljade ljudi okupljeni na jednom trgu, fotografisani sa visine, deluju kao male tačkice. Svi oni hteli su da vide Džona F. Kenedija, kada je 26. juna 1963. godine držao govor pred gradskom većnicom u Šenebergu, Zapadnom Berlinu, i kada je slavnom rečenicom "Ich bin ein Berliner" iskazao solidarnost sa Zapadnim Berlinom.

Kenedi najveći prijatelj Nemaca

Često se zaboravlja da je Kenedi bio na putovanju po celoj Nemačkoj i da je posetio i druge gradove, priča Hajnce. Berlin i Zid su jednostavno sve drugo zasenili. Jer Kenedi je u Berlin došao dve godine nakon izgradnje Berlinskog zida i "na vrhuncu Hladnog rata".

I danas stariji posetioci ponekad zaplaču kad govore o tom vremenu, priča šefica muzeja u Berlinu, o utehi i nadi koju im je doneo prvi čovek Amerike, rekavši kako će ih američke jedinice zaštititi od sovjetskog Istoka. Dok to priča, Hajnce pažljivo zaključava prostoriju u kojoj će idućih meseci ta istorijska poseta biti tema jedne izložbe. "Danas je odnos između Amerike i Berlina potpuno drugačijeg tipa." Partnerski, ravnopravan. Jer, nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. godine, Berlinu više nije bila potrebna zaštita. Američki vojnici napuštaju Berlin. Gotovo svi. Nekoliko blokova od Kenedijevog muzeja leprša na laganom povetarcu američka zastava. Pored nje stoji jedan preplanuli vojnik u stavu mirno. Gleda u mase turista koje saleću „Checkpoint Charlie“, nekadašnji prelaz između Istočnog i Zapadnog Berlina. Jedna žena staje pored njega, smeška se u objektiv svog supruga, uzdiže dva prsta u znak pobede. Pitaju ga da li je Amerikanac. On na pristojno pitanja odgovara iznervirano sležući ramenima. Naredne grupa turista već čeka na svoju fotografiju. Mora se zaraditi novac, za pitanja identiteta nema vremena.

"Deromantizacija nemačko-američkih odnosa", tako Johanes Tim, opisuje trans-atlantske odnose, posle kraja Hladnog rata. Jer poslednjih godina, Vašington se jače orjentisao na druge krajeve sveta, pre svega na Aziju, objašnjava nemački stručnjak koji vodi istraživačku grupu Amerika u Fondaciji za nauku i politiku u Berlinu. Mnogi nemački političari boje se da u Americi transatlantski odnosi više nisu važni. Tim se na to samo smeška. Jer on na sve to gleda opuštenije. U osnovi je ovo prebacivanje na Aziju, dokaz evropskog uspeha, dokaz da na Starom kontinentu više nema većih kriza u koje bi SAD morale da se uključe.

Amerika se fokusirala na Aziju

Privredno, a pre svega kulturološki, veze SAD i Evrope, ionako su jače i tešnje, nego sa drugim regionima. Više od 100.000 Amerikanaca prijavljeno je da živi u Nemačkoj, gotovo 15.000 živi u Berlinu, s tendencijom rasta. Ljudi poput Stefani Hausoter koja je u Berlin došla da studira i u tome "zapela", priča kako je u Berlinu upoznala svog budućeg muža. Ona danas radi za jedan mali privatni američki koledž u Berlinu. Pre nekoliko godina je jedno vreme živela u Frankfurtu, u blizini jedne američke vojne baze. Ponekad je znala da upaliti vojni radio. "Bio je čudan, ali istovremeno i lep osećaj, čuti američke glasove na radiju". Sećanje na američko prisustvo i istoriju u Nemačkoj. U Frankfurtu se često osećala kao stranac, u Berlinu pak dobrodošlom.

Berlin kao nova domovina? Juan Diaz klima glavom i pijucka svoju Bionadu, nemačko osvežavajuće piće.

Autor: Naomi Konrad, Dunja Dragojević
Redakcija: Jakov Leon