SAD profitiraju od nemačkog samopouzdanja

Dojče vele: Nemačka spoljna politika pokazuje novo samopouzdanje i novu odlučnost. O tome svedoči i govor nemačkog predsednika Gauka. Da li se time ispunjava stari američki san?

Mihael Verc: „Diskusije u Nemačkoj prate se sa velikim zanimanjem u Americi, posebno zbog toga što je ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer Americi dobro poznat. On je u prvoj pregovoračkoj rundi sa Iranom imao centralnu ulogu. I za njega se zna da on nije političar koji se povlači pred teškim političkim odlukama. Govor nemačkog predsednika u Minhenu, u kome se založio da Nemačka na sebe preuzme veću odgovornost u globalnoj politici, utoliko je još ozbiljnije shvaćen.“

Šta tačno Amerikanci očekuju, šta očekuje Obamina vlada nakon tih najava?

„Ništa se konkretno ne zahteva od nemačke vlade. U Vašingtonu se već duže vremena govori, da se neće daleko stići, ukoliko Evropljanima neprestano mora da se zamera što ne izdvajaju više novca za odbranu i što internacionalno nisu dovoljno aktivni. Mnoge dugoročne strateške odluke doveđene su u pitanje, kao što su političko-razvojni izazovi ili pitanje klime na planeti. U tim oblastima Nemačka je veoma dobro pozicionirana. Zato se veruje da bi pored aktuelnih, dnevno političkih tema, kao što su Palestina, Iran, Avganistan i sporovi sa Rusijiom, te strateške debate takođe mogle da krenu novim tokom.“

Kakve su prema vama mogućnosti Nemačke?

„Potpuno je jasno da je uloga Nemačke izuzetno važna ne samo kada je reč o važnim evropskim pitanjima, kao što je integracija istočne Evrope ili stabilizacija njenog južnog dela. I u spoljnopolitičkom smislu Nemačka je postala važan partner SAD. Ta veza čak ide dalje od tradicionalnih odnosa koje SAD imaju sa Francuskom i Velikom Britanijom.“

Test za samopouzdaniju nemačku spoljnu politiku sada je sigurno Ukrajina. Štajnmajer je spominjao mogućnost uvođenja sankcija. Kako Vašington na to gleda?

„U Vašingtonu je to pozdravljeno. Štajnmajerova pozicija se interpretira kao izraz snažne transatlatske kooperacije, jer u Ukrajini se odlučuje i o dugoročnom odnosu zapadne alijanse sa Rusijom.“

Da li se u SAD uzima u obzir da bi novo nemačko samopouzdanje moglo da bude u vezi sa dubokom razočaranošću u američkog partnera, kada se uzme u obzir skandal sa prisluškivanjem NSA?

„Te teme su povezane, ali se na njih ovde ne gleda sa takvom uzročnom pozadinom. Ne bi moglo ni da se kaže da Nemci sada svoju spoljnu politiku vode, zato što je razočarenje zbog američkog špijuniranja tako veliko.“

Važniji globalni od nacionalnih interesa

Spremnost Nemaca da sada snažnije zastupa svoje interese, mogla bi da se okrene protiv interesa SAD. Da li se to uzima u obzir?

„Takvih pribojavanja nema, posebno zbog toga što pregovori o transantlantskoj trgovinskoj zoni idu u potpuno drugom smeru. Ovde u SAD je jasno, da kada je reč o globalnim izazovima kao što su klimatske promene, regionalni sukobi, etnički konflikti ili migracioni pokreti, više ne može da se govori o nacionalnim interesima u tradicionalnom smislu, već pre o globalnim u regionalnim interesima za stabilnost.“

Na početku intervjua govorili ste o širim strateškim diskusijama, koje se se kreću od pitanja klimatskih promena sve do Sredozemlja. Na kojim strateškim poljima bi Nemci i Amerikanci narednih meseci trebalo zajednički da se angažuju?

„Prva tačka je jedna sveobuhvatna bezbednosna strategija za Sredozemlje. To znači da Evrpoljani moraju da pokrenu jedan bolan proces, naime da svojim građanima objasne da granica prema Africi nije Sredozemlje već Sahara. To znači da na Sredozemlje mora da se gleda kao na koherentnu političku i ekonomsku jedinicu. To bi ovde u SAD probudilo veliko interesovanje.

Druga tačka su pitanja klimatskih promena i klimatske sigurnosti, kao i odgovarajući uticaji na spoljnu i sigurnosnu politiku. Tu smo, unutrašnjopolitički gledano, mi u SAD u zaostatku. Državni sekretar Džon Keri tu temu je označio kao veoma važnu u svojoj agendi. Nemačka je tu najbolji partner koji se može zamisliti, jer su diskusije unutar velike koalicije mnogo ispred onih u Vašingtonu.

I treća tačka: važno je formulisati evropsku poziciju koja naglašava kako bi saradnja starog zapadnog saveza mogla da izgleda na novom okeanu, naime na Pacifiku. Tamo će u narednih 15 godina biti preorijentisani značajni spoljnopolitički, ekonomski i vojni resursi SAD.“

Autor: Gero Šlis / Boris Rabrenović

Odg. urednica: Dijana Roščić