SAD: Sve manje posla i za stručnjake

Jutro je, pet sati. Meksički poljoprivredni radnici na granici između Meksika i Sant Luis Ria u državi Arizoni (SAD). Gotovo svi imaju vizu „H2A“. Viza košta 400 dolara i na nju se čeka 3 meseca. No, ona omogućava sezonski rad, što ne znači da će ga svi i naći.

Svakog jutra dođe njih 10.000, iako je potrebno tek nekih 5.000 radnika. Ekonomska situacija je ta koja svakog jutra nagoni veliki broj ljudi da oproba sreću preko granice, objašnjava Dženin Duron iz centra za poljoprivredu.

„Poljoprivrednici su, zbog loše ekonomske situacije, zasadili 40 odsto manje salate. Zbog toga je i manja potražnja za radnom snagom na poljima. Posla ima samo za domaće.“

A to su, opet, ljudi latinoameričkog porekla. Oni već žive u Americi i viza im nije potrebna. Pol Mutart, šef firme „Paskvineli“ u Jumi, na tromeđi Meksika, Kalifornije i Arizone kaže:

„Te ljude, koji u principu rade u hotelima i kuhinjama, sada možemo naći na poljoprivrednim dobrima.“

„Kupi američko“ - „Zaposli Amerikanca“

A kako je u državi Vašington, na samom severu SAD? Tamo se nalazi i sedište „Majkrosofta“. Godinama je kompjuterska industrija mamila stručnjake iz celog sveta. Za to je bila potrebna viza „H1B1“, namenjena vrhunskim stručnjacima. U međuvremenu je na tržištu rada manja potražnja za stranim stručnjacima. Kristel Vilijems iz američke advokatske asocijacije kaže:

„Sve u svemu, izdavanje ’H1B1’ vize je usporeno, kao što je i sama privreda.“

Međutim, nije u pitanju samo konjunktura. I patriotizam je izraženiji. U prodavnicama se često mogu pročitati slogani: Kupi američki robu. Zato ne treba da čudi da se poslodavci odlučuju pre svega za domaću radnu snagu. Vivek Vadva sa univerziteta Djuk tvrdi:

„Oni pokušavaju da označe zapošljavanje stranaca kao nepatriotsko. To odgovornima zadaje strah.”

Da li je to strah od konjunkturnog slabljenja? U Ameriku je 2009. stiglo 65.000 stručnjaka. Međutim, preduzeća koriste tek polovinu tih ljudi. Ko ne spada u kategoriju sezonskih ili visokokvalifikoanih radnika - za njega u Americi nema mesta. Advokatkinja Rupelt Keteri, specijalizovana za „Zelenu kartu“ (Grinkard), kaže:

„Trenutno je vrlo teško, jer postoji mali broj viza za sve kategorije. Time mislim kako na vize za spajanje porodice, tako i vize za preduzeća.“

Na kraju ostaje samo da se okuša sreća na lutriji za „Zelenu kartu“. Poslednji put se prijavilo njih 9 miliona, iz celog sveta. Radnu i boravišnu vizu je dobilo tek njih 50 000.

Autori: Rudiger Paulert, Vašington / Zorica Dragićević

Odgovorni urednik: Ivan Đerković