Sakrivena sinagoga

„Ali, tamo ne možete da uđete...“, reče mi jedna starija žena sede, kovrdžave kose dok sam još bio u vozu. Pitao sam je kako da stignem do sinagoge u Štomelnu, severozapadno od Kelna. Deset minuta hodao sam uskim ulicama sve dok nisam u jednom zadnjem dvorištu ugledao bivšu sinagogu. Do nje se zaista ne može doći. Na njenom mestu sada je jedna mala, porodična kuća koja od nedavno ima adresu – ulica Hauptštrase 85a.

Tako se ujedno zove i rad nemačkog umetnika Gregora Šnajdera. To je njegova najnovija instalacija, napravljena u sklopu projekta „Sinagoga Štomeln“. Grad Pulhajm, naime, od 1991. godine, redovno, jednom godišnje, poziva svetski poznate umetnice i umetnike da kreativno osmisle prostor bivše sinagoge.

Sinagoga u Štomelnu zaista je nešto posebno. Ona je jedina na širem području grada Kelna koju nacisti tokom svoje vladavine nisu uništili. Preživela je samo zato što ju je jevrejska zajednica 1937. godine prodala jednom lokalnom zemljoposedniku koji ju je koristio kao skladište. Na taj način, ona je „preživela“ tzv. Kristalnu noć 1938, kada su nacionalsocijalisti širom zemlje palili sinagoge.

Pogled u svakodnevicu koja ne postoji

I upravo ta sinagoga koja je preživela užase prošlosti, sada je, u današnje vreme –nestala. Na njenom mestu nalazi se sjajna, žuto-narandžasta građevina sa crnim krovom, okružena belom ogradom. Na poštanskom sandučetu ispred kuće stoji ime – Šnajder.

To nije njegova prva instalacija tog tipa. Šnajder je, između ostalog, kuću njegovih roditelja pretvorio u lavirint. Između zidova kuće postavio je nove zidove, stvorio tako nove prostore i na taj način ostvario doživljaj neugodne stvarnosti u kojoj, na primer, vrata koja otvaramo ne vode nikuda. Taj rad postavio je i na Umetničkom bijenalu u Veneciji 2001. Godine, u nemačkom paviljonu.

Ovo što se sada može videti u selu Štomeln nije lavirint, već obična kuća u nizu, kakvih ima svuda. Moja prva reakcija je bila – smeh. Druga – pokušaj da se pronađe sinagoga unutar starog prostora i fasade. Međutim, nije mi uspelo. U kuću ne može da se zaviri spolja, a u unutrašnjost je posetiocima ulaz zabranjen. Drugim rečima, sinagoga stoji sama za sebe, odsečena i izolovana od spoljnog sveta. Fasada se doduše može dodirnuti, ali na prozorima je neprozirno, debelo staklo i zavese sa čipkom u cvetnom dezenu.

Kritika malograđanštine

Reakcija posetilaca mogla bi se opisati kao mešavina radoznalosti, zaprepašćenja, ali i razočaranja. Malo ko od njih očekuje porodičnu kuću na mestu spomenika-sinagoge. Do sada su se umetnici uglavnom bavili temom holokausta. Sada međutim, takav prepoznatljiv odnos prema najtamnijem periodu nemačke istorije izostaje. Šefica veća za kulturu grada Pulhajma Angelika Šalenberg brani koncept novog umetničkog rešenja. „Polovi između umetnosti i kulture sećanja moraju ostati autonomni. U trenutku kada je umetnost isključivo u službi sećanja, postoji opasnost da se otplovi u vode kiča“, objašnjava Šalenberg.

Šnajder se svojim rešenjem pomalo ruga, ne samo opšteprihvaćenoj kulturi sećanja, već i malograđanskoj estetici nemačkih predgrađa. Sinagoga kao simbol i građevina, potpuno je nestala. Umetnik na taj način ukazuje i na jednu drugu problematičnu pojavu iz novije nemačke istorije: nakon Drugog svetskog rata mnoge preostale sinagoge su, zbog mnogo manjeg broja jevrejskih sugrađana, srušene ili im je namena promenjena.

Sinagoga? Gde?

Za mnoge žitelje tog mestašca sinagoga je bila i ostala nevidljiva. U ovom ili onom obliku. Par desetina metara od skrivene sinagoge je pijaca. Nasumce odabrani kupci i prodavci ne znaju ništa o umetničkom projektu. Za to vreme, „prerušena“ sinagoga i dalje stoji skrivenija nego inače. Uprkos tome što su obeležja poput davidove zvezde, prekrivena, kuća je prepoznatljiva. Ali put u njenu unutrašnjost, uostalom kao i put u istoriju, nije lako pronaći.