Samo ovde želim da budem lekar

Još jedno jutro, a Mihalis Karalampidis ne stiže da popije kafu. Za koji minut otkucaće devet sati, a sve stolice u čekaonici ove lekarske ordinacije su zauzete. Povremeno se čuje neki komentar pacijenata, ali tiho da ne uznemiri druge. Ponekad zvuke pravi i drveni pod. Glasniji su od koraka ljudi koji ovde dolaze sramežljivo, ali nema druge, jer novca za odlazak lekaru nemaju.

Jedna žena nižeg rasta, kojoj je najverovatnije 40 godina, sedi među brojnim pacijentima. Jako je našmikanca, a u svojoj plavoj kosi svetluca ružin cvet. Već dugo čeka na lekarski pregled. U jednom trenutku, doktor Karalampidis izlazi iz svoje ordinacije i izgovara njeno ime. Svega par koraka joj je potrebno da prođe kroz čekaonicu, apoteku i ambulantu. Prilazi lekaru u belom mantilu.

Besplatni pregled i lekovi

Nekoliko lekara, psihologa i socijalnih radnika, svakodnevno dolazi u ovu lekarsku praksu, koja obuhvata pet manjih prostorija u samom centru Soluna. Samo jedan od njih je ovde i zvanično zaposlen. Ostali rade bez ikakve nadoknade, a za građane bez posla čine mnogo toga. Uglavnom su to rutinski pregledi, uključujući i kontrolu krvne slike.

Zavisno od toga šta će reči lekar, pacijent odlazi u prostoriju u kojoj se mogu dobiti medikamenti. Sve je besplatno. Posao ovih lekara sve je teži. “Ljudi su ranije obično poklanjali lekove, koji im nisu potrebni”, kaže Mihalis. Ali i to se promenilo.

Umesto stranaca, u čekaonici sve više Grka

“Svakog dana dolazi sve više ljudi”, priča Marčela Kafesios, koja ovde već duže vreme volontira. Od početka krize, broj građana, koji ovde dolaze se utrostručio. Poliklinika simbolično nazvana “Praksis” osnovana je još 1997. godine sa ciljem da pruža lekarsku pomoć izbeglicama.

Međutim, izbeglica je ovde sve manje, a sve više grčkih porodica bez zdravstvenog osiguranja i bez ikakvih primanja. Veliki broj njih je pred najgorim scenarijom, a to je gubitak krova nad glavom. Čak i oni građani, koji su zdravstveno osigurani, često navraćaju, u potrazi za besplatnim lekovima.

Lekari bez imalo straha

Do popodnevnih sati, čekaonica je prepuna i zaudara na znoj i prljavštinu. Jedan pacijent ustaje i otvara prozor. Prešao je šezdesetu i deluje prilično negovano, ali ga prati neprijatan miris. Doktor mu prilazi i započinje razgovor. Reč je o beskućniku koji pati od depresije. Mihalis ne može mnogo da mu pomogne, ali ipak žali da mu da do znanja da nije prepušten sam sebi.

Nezaposlen uprkos brojnim obavezama

U Grčkoj mladi lekari popu Mihalis ne mogu da nađu posao. Već dve godine je nezaposlen, a bez posla je niko i ništa. Ne može da sedi kod kuće. Pored svog angažmana na poliklinici “Praksis”, on barem dva dana u sedmici radi i u jednoj bolnici u Papagerorgiu, u Solunu. Ni tamo ne dobija novac, ali stiče profesionalno iskustvo.

Ne razmišlja o odlasku iz Grčke. Za tako nešto nema novca, a ni njegovi roditelji ne mogu da mu pomognu. “Ja volim svoju zemlju. Boriću se svom snagom, kako bih ovde mogao da radim kao lekar”, poručuje Mihalis, a pored njega i dalje stoji šolja kafe, netaknuta od jutros.