Samostalnost posle pola veka krvarenja

Zvanično je prvi rat između Severnog i Južnog Sudana počeo 1955, samo par meseci pre planiranog osamostaljenja. Već su se onda, naime, mnogi stanovnici juga zemlje bojali da će u nezavisnom Sudanu biti tek građani drugog reda. To nije bilo nikakvo iznenađenje za poznavaoce prilika u toj zemlji jer su napetosti između severa i juga postojale decenijama i prenosile su se s generacije na generaciju.

Dok su Egipat i Velika Britanija zajedno upravljali severom, jug je pripadao koloniji
„Britanska istočna Afrika“. Podela je bila više od formalnosti i imala je dalekosežne posledice. „Pristup državnoj vlasti je bio koncentrisan na nilski trougao, dakle Kartum i područje između Plavog i Belog Nila“, objašnjava Elke Gravert, nemački ekspert za Sudan. Na jugu je pak postojala samo ograničena kolonijalna uprava u gradovima – drugim rečima, Britanci o većini teritorije uopšte nisu vodili brigu.

Građani drugog reda

Podela je imala i privredne posledice. Investiralo se pre svega u sever. Na jugu jedva da je bilo ikakve infrastrukture, ljudi su i dalje živeli kao sitni poljoprivrednici i imali su po nekoliko grla stoke. Među mnogim južnim Sudancima se širio strah da se njihova situacija nikada neće popraviti ako budu morali da žive u istoj državi sa svojim sunarodnicima sa severa. Bila je dovoljna jedna iskra da izbije nasilje.

Vojnici s juga su se 1955. pobunili. Nakon osamostaljenja Sudana više nisu hteli da služe pod arapskim komandirima. Oni su činili jezgru pobunjeničkog pokreta Anja-nja. 1972. godine obe strane su u Adis Abebi potpisale mirovni sporazum. Pobunjenici su postigli svoj cilj: zahvaljujući tom sporazumu jug je dobio političku autonomiju i sopstveni parlament. Ali, mir je trajao samo deset godina.

„Uvek iznova se sever uplitao u politički život juga“, objašnjava Alfred Lokuji, istoričar i profesor na univerzitetu u Jubi, najmlađem glavnom gradu na svetu. Kada je vojni diktator Numeirei, Sudanac iz severnog dela, konačno 1983. godine raspustio parlament u Jubi u južnom delu i uveo islamski zakon, vojnici s juga su ponovno digli pobunu. Vlada u Kartumu je poslala na pregovore s vojnicima jednog harizmatičnog poručnika – Džona Garanga. Ali, on se, umesto da ih privoli na saradnju, priključio pobunjenicima i zajedno s njima osnovao jednu novu pobunjeničku grupu – Južnosudansku narodnu oslobodilačku vojsku (SPLA).

„Za novi Sudan“

Mi se borimo za „Novi Sudan“, rekao je Garang u jednom intervjuu, ubrzo nakon osnivanja SPLA. Ta nova grupa je vojnicima severa zagorčavala život: napadala je njihove konvoje, rušila njihove avione i osvojila je celi niz gradova na jugu. Ali u ideološkom smislu SPLA nije bio uvek jedinstven. „Garang je verovao da Sudan može biti pretvoren u 'Novi Sudan'. To je trebalo da bude sekularna država u kojoj neće biti državne religije. Država u kojoj će Afrikanci i Arapi živjeti zajedno“, objašnjava istoričar Lokuji.

Ali ta ideja nije svugde naišla na oduševljenje – ni u SPLA niti u narodu. „Koncept je bio vrlo intelektualan, a većina ljudi na jugu je bila još besna jer je severni dio zemlje prekršio mirovni sporazum iz 1972. Oni su više bili za nezavisnost“, kaže Lokuji.

Nakon decenija ratovanja predstavnici vlade u Kartumu i pobunjeničke grupe SPLA počeli su da pregovaraju o miru. Pregovori su održani pod vodstvom Kenije i posredovanjem diplomata iz raznih afričkih zemalja. 2005. godine su se pregovaračke strane složile oko mirovnog sporazuma i obećale da će – za početak – živeti u jednoj državi. Prema postignutom sporazumu, jug je dobio dalekosežnu autonomiju i svoju vladu.

Istovremeno su SPLA, koja je u međuvremenu preimenovana u Južnosudanski narodni oslobodilački pokret (SPLM) i severnosudanska vladajuća stranka NCP osnovali zajedničku koaliciju u Kartumu. Džon Garang je postao potpredsednik. Mirovni pregovor je predviđao da to prelazno razdoblje traje šest godina. Nakon toga je na referendumu trebalo da bude odlučeno da li će Sudan ostati jedinstvena država ili će se podeliti na dva dela.

Nada da će samostalnost doneti svetliju budućnost

Samo nekoliko meseci kasnije krhki mir je doživeo bolan udarac. Garang je poginuo u padu helikoptera. Njegov naslednik Salva Kir slovio je kao veći zagovornik nezavisnosti juga. Osim toga, životni uslovi stanovnika južnog dela zemlje nisu se poboljšali, kako se očekivalo. Više od polovine stanovništva živi i dalje ispod granice siromaštva, preko 70 odsto njih ne zna da čita ni piše, smrtnost porodilja je među najvećom u Africi.

U svemu tome se nakon mirovnog sporazuma iz 2005. malo toga promenilo. Mnogi stanovnici južnog Sudana verovali su i još uvek veruju da će promene na bolje doći sa samostalnošću. Shodno tome je i referendum održan početkom 2011. bio nedvosmisleni vapaj za osamostaljenjem: gotovo 99 posto birača izjasnilo se za nezavisnost i samostalnost južnog dela zemlje.

Autori: Daniel Pelc / Dunja Dragojević
Odg. urednik: Nemanja Rujević