Savet bezbednosti potreban, ali često nemoćan

Već nakon Prvog svetskog rata bilo je jasno da svetu treba jedna robusna bezbednosna mreža. Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države nisu sačekale ni dve decenije, već su u leto 1941. američki predsednik Teodor Ruzvelt i britanski premijer Vinston Čerčil potpisali Atlantsku povelju i tako položili kamen temeljac Ujedinjenih nacija. A ideja o formiranju Saveta bezbednosti razmatrana je još pre Drugog svetskog rata. On je trebalo da brzim akcijama osigura mir na područjima na kojima bi bio ugrožen, objašnjava Dejvid Bosko, pravnik i politički analitičar, autor knjige o Savetu bezbednosti. „Oni su svoju ulogu uzeli veoma ozbiljno. Trupe svih zemalja članica trebalo je da stoje pod komandom samo jednog štaba.“

Od Koreje do Afrike

Ali, uloga Saveta menjala se brže nego što se očekivalo. Sovjetski savez i Zapad su bili podeljeni, tako da je prvi veto stigao ni mesec dana po početku rada Saveta bezbednosti. A u prvih 20 godina Sovjeti su za sve koristili svoje pravo veta. „U prvoj deceniji postojanja Savet bezbednosti je mogao da uradi veoma malo. Izuzetak je bio u Korejskom ratu kada je Sovjetski savez bojkotovao Savet bezbednosti. I zbog toga su Sjedinjene Države, Francuska i Velika Britanija bile u stanju da odbace rezoluciju kojom se osuđuje napad Južne Koreje i vojna akcija kao odgovor na agresiju Severne Koreje.“

Bilo je doduše prilika kada su Amerikanci i Sovjeti imali iste interese, na primer u ratu na Bliskom istoku s kraja 60-ih i početka 70-ih godina, kaže Bosko. Ali, takvi slučajevi ostaju izuzeci. Inače, Savet bezbednosti je mogao samo nemo da posmatra velike sukobe, kao što je to bilo u slučaju Kubanske krize kada su Sovjeti pokušali da stacioniraju nuklearne rakete na kubanskoj teritoriji.

Tek je 80-ih Gorbačovljeva promena politike Sovjetskog saveza dunula vetar u leđa Savetu bezbednosti. Tada je počeo efikasnije da radi, što se moglo videti tokom iračko-iranskog konflikta. Vrhunac u angažmanu dostigao je 1993-94. usvajanjem desetina rezolucija: od balkanskih sukoba, preko Somalije do Ruande... Od tada je njegov angažman malo umanjen, ali i dalje mnogo veći od onog tokom Hladnog rata. Sa drugim Zalivskim ratom dolazi do krize.

Daleko od savršenosti

„Sadam Husein je rešen da dođe do nuklearnog oružja. Čak je više puta tajno pokušavao da dođe u posed aluminijumskih cevi, materijala koji je pod međunarodnom kontrolom, a koji se može upotrebiti za proizvodnju nuklearnog oružja“, govorio je Kolin Pauel, nekadašnji državni sekretar SAD. Ovim poznatim govorom pred Savetom bezbednosti, u februaru 2003, Pauel jer pokušao da ubedi zemlje članice da se dopusti rat protiv Iraka. Kada mu to nije pošlo za rukom, SAD su zajedno sa saveznicima umarširale u Irak. To je bio težak udarac Ujedinjenim nacijama.

Uprkos tome Savet bezbednosti bio je izložen kritikama. Između ostalog i zbog neuspeha mirovne misije u Bosni i Hercegovini. Takođe i zbog nuklearnog spora sa Iranom. Savet bezbednosti nije savršen, kaže Dejvid Bosko, i ima potrebe za reformom. Jer, razmera njegove moći ne odgovara 21. stoljeću. Ali, takođe nije ni potpuno neefikasan. Jedino, što je teško dokazati kada je jedna kriza zapravo sprečena. A ono što Savet bezbednosti posebno obezbeđuje, jeste mogućnost da velike sile komuniciraju jedne s drugima.

Autori: Kristina Bergman / Svetozar Savić

Odg. urednik: Nemanja Rujević