Savet za pljačku preko Fejsbuka

Zidojče cajtung piše danas o neobičnom sudskom procesu u Rojtlingenu: jedan 20-godišnjak je svom prijatelju dao odlučujući savet za pljačku. Pri tome je sa tim prijateljem komunicirao preko Fajsbuka. „U carstvu Marka Cukerberga taj momak se zove Al Kapone. Da bi imao odlučujuće dokaze protiv njega, sudija Zirk Haman je zaplenio njegov nalog na Fejsbuku. Tako nešto – kažu stručnjaci – još nije zabeleženo u jednom nemačkom krivičnom procesu. Naravno, ne zna se hoće li sudija stvarno uspeti da dođe do traženih podataka. Oni bi mogli da posluže kao dokaz krivice optuženog.“ Do sada je bilo istraga u kojima je Fejsbuk imao određenu ulogu, ali podaci kojima su se poslužili istražitelji bili su okačeni tako da su svi mogli da ih vide. Ako korisnici Fejsbuka jedan drugom šalju poruke, one ostaju sakrivene. ’U SAD je već drukčije. Tamo je uobičajeno da istražitelji ili advokati izdejstvuju pristup takvim podacima u socijalnim mrežama’ kaže advokat iz Štutgarta Karsten Ulbriht. Sada to isto želi da izdejstvuje i sudija iz Rojtlingena Zirk Haman.“

„Pri tome on može da pođe od iskustava nemačkog pravosuđa sa internetom. Dešava se – doduše, retko – da u ovoj zemlji bude zaplenjen nečiji nalog za elektronsku poštu. Po naređenju suda, domaćin servera mora da isporuči elektronsku prepisku osumnjičenog. ’Nemački provajderi su vrlo kooperativni – što i moraju da budu’ kaže Ulbriht, ‘ali kada se radi o nekom provajderu u inostranstvu, tada je nemačkim sudovima mnogo teže’. To je shvatio i sudija Haman, čiji zahtev upućen nemačkom ogranku Fajsbuka u Hamburgu nije uslišen uz objašnjenje da jedino kolege iz Irske imaju pristup podacima osumnjičenog lica. Rečeno mu ja da nemački Fejsbuk ne obrađuje podatke na taj način i da sve evropske sudije moraju da se obrate Fejsbuku u Dablinu. Haman je poslao odgovarajući zahtev u Irsku, ali to će ga koštati i vremena i novca. Sada je on optuženom saopštio da, ako želi da izbegne te troškove, sam treba da stavi na raspolaganje istrazi svoj nalog na Fejsbuku, a dok to ne učini, nalog će mu biti – zaplenjen.“

Fudbalski bum u Aziji

U svom internet-izdanju Špigel piše o fudbalskom bumu u Aziji. Tamo „fudbalski klubovi privlače igrače velikim zaradama, a i evropski treneri su rado viđeni. No, strukture ne drže uvek i svugde korak sa brzim tempom razvoja. […] Tako bi, na primer, bivši francuski reprezentativac Nikola Anelka trebalo da od svog novog poslodavca zarađuje 233.000 evra nedeljno. Anelka je za vreme zimske pauze iz Čelzija prešao u redove kineskog prvoligaša Šangaj Šenhua. To se 32-godišnjem Anelki isplatilo, jer je u pitanju dvostruko veća plata od one koju je zarađivao u Londonu. Taj transfer je omogućio ambiciozni milijarder i predsednik kluba Žu Jun, koji se obogatio video-igrama. On je privukao još jedno Anelkinog zemljaka: 56-godišnji Žan Tigana trebalo bi da postane trener kluba. Žu Jun želi samo još jedno – da za njegov tim uskoro zaigra i Didije Drogba.“

„Ali, kako će evropski fudbaleri da se naviknu na uslove u Kini?“ – O fudbalskom životu Kine nam je ponešto preneo Slovak Jan Kocjan, nekadašnji trener honkongškog prvoligaša Saut čajna. „Kineski fudbaleri žive u kasarnama, jedu, stanuju i treniraju zajedno – sedam dana u nedelji. Svojim suprugama smeju da odu tek kada njihov tim pobedi. Svaka specifičnost, individualnost igrača, saseca se u korenu. Računa se samo rad tima a ne pojedinca. Individualni šou nema vrednost – vredi samo kolektiv. […] I vrhunski evropski klubovi prate situaciju u Kini. Sa tim tržištem dugoročno mora da se računa, kaže Martin Hegele, opunomoćenik FK Bajern za Aziju. Minhenski tim ne smatra da će koliko sutra u Kini naći neku novu superzvezdu, ali održava svoje prisustvo na azijskom tržištu.“

„Fudbal je popularan i u Hongkongu. U mnogim barovima prenose se utakmice engleske ili nemačke lige. No, na domaću ligu malo ko obraća pažnju. Čak i najvažnije utakmice retko kada poseti više od 4000 gledalaca na tribinama. Klubovi nemaju ni svoje terene, ni domove. Timovi moraju da iznajme teren od grada a odnos prema mladim talentima je maćehinski. Nema struktura za podsticaj mladih, nema kurseva, nema koncepta. […] Mnogi profesionalni fudbaleri moraju da se rvu sa amaterskim uslovima rada. Zbog visokih kirija u milionskom lučkom gradu, često su primorani da stanuju zajedno sa timskim kolegama. U najjačem timu lige, Saut čajni, igrači zarađuju oko 6000 evra mesečno, ali u drugim klubovima moraju da se pomire sa 2500 evra. Dresove za svakodnevni trening igrači peru – sami.“

Pripremio: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković