Savezni ustavni sud – pravo, a ne politika

„Instanca za super-reviziju“? Zvuči kao supermen ili uzvišena sila, koja sve kontroliše i presuđuje. Pri tom se Savezni ustavni sud ne bavi svim pravnim pitanjima i zato nema govora o „instanci za super-reviziju“. Ali sudije u Karlsrueu proveravaju osnovno: svako ko misli da su mu nekim činom države povređena osnovna prava, može - nakon što je bezuspešno prošao kroz sve druge sudove, da pred Saveznim ustavnim sudom uloži tzv. ustavnu žalbu. Takve žalbe su najpoznatiji i najčešći procesi pred Ustavnim sudom.

Čuvari ustava

Sud proverava da li je neki državni organ izvršne ili sudske vlasti povredio ustav. Pri tom se jedino rukovodi nemačkim osnovnim zakonom. Pre svega su građani u Nemačkoj svesni osnovnih prava, koja su opisana u članovima 1 do 19, kako bi se stavilo do znanja da su fundament posleratnog ustava. Svejedno da li je reč o povredi dostojanstva iz člana 1, o pravu inidividue iz člana 2 ili o nečem konkretnom - o slobodi izbora profesije prema članu 12 ili pravu na svojinu iz člana 14.

Dakle, nije sasvim korektno što se širom zemlje Savezni ustavni sud rado naziva „najvišim nemačkim sudom“. On nije na kraju svih instanci. Naziv potiče pre svega od toga što su odluke Saveznog ustavnog suda obavezujuće za ustavne organe države, pokrajina i svih sudova i vlasti. U većini slučajeva to samo važi za konkretni obrađeni slučaj. Uprkos tome, reč Suda u Karlsrueu, koji je i sam ustavni organ, ima težinu za buduće slične odluke.

Čak i kada su pravnici ili drugi sudovi drugačijeg mišljenja, u slučaju da stvar stigne do Karlsruea, tamo se izgovara poslednja reč. Kada se radi o tome da li su zakoni u skladu sa ustavom, presuda Saveznog ustavnog suda ima snagu zakona.

Kontrola zakona

Pri tom sudije u Karlsrueu ne odlučuju samo o ustavnim žalbama. U tzv. konkretnim kontrolama normi, Savezni ustavni sud proverava da li su određeni zakonu u skladu s ustavom. Tu jedan nadležni sud stavlja na uvid spornu normu koju smatra neustavnom, a koja je u jednom slučaju od ogromnog značaja za presudu. Pored konkretne, postoji i tzv. apstraktna kontrola normi. Ona se preduzima kada se proverava ustavnost saveznog ili pokrajinskog prava, na zahtev savezne ili pokrajinske vlade, ili na zahtev najmanje četvrtine saveznih poslanika.

U drugoj grupi slučajeva, koja se naziva i proces oko sporova organa, Savezni ustavni sud mora da razgraniči ustavna prava i obaveze državnih organa; nasuprot tome, u sporu između Saveza i pokrajina, reč je o konkurenciji ustavnih prava i obaveza Saveza i saveznih pokrajina. U drugim procesima radi se između ostalog o zabrani stranaka ili o gubitku osnovnih prava.

U Saveznom ustavnom sudu 16 sudija rade podeljeni u dva senata. Prvi, Senat, bavi se pre svega pitanjima osnovnih prava. Drugi - državnim pravom. Sudije oba senata obrazuju komore od po tri sudije, koje odlučuju o ustavnim žalbama. Godišnje stigne oko 6000 ustavnih žalbi. Do sada je bilo oko 7000 senatskih odluka i više od 13.000 odluka komora.

Odluke sa političkom eksplozivnom snagom

Sudije ne moraju jednoglasno da odlučuju; drugačija mišljenja dodeljuju se tzv. „posebnom votumu“. Obično je dovoljno da većina sudija deli stav sa podnosiocem zahteva, da bi se dobio proces. U izuzetnim slučajevima, kada je reč o posebno teškim povredama osnovnog prava, neophodna je dvotrećinska većina odlučujućeg senata, znači šest od osam sudija.

Savezni ustavni sud se nalazi između dve vatre, između politike i prava. S jedne strane ima uticaja na politiku, kada se na primer jedan zakon proglasi neustavnim, koji je zakonodavac - parlament - nešto pre toga usvojio.

Kritičari, pre svega iz politike, uvek iznova optužuju Sud da se na nedozvoljeni način bavi politikom.

S druge strane, sudije u Karlsrueu mogu i hoće „samo“ osnovni zakon kao kriterijum za donošenje odluka, a ne bilo kakva politička razmatranja. Baš zato je Sud i izložen kritici, jer ponekad ne daje jasne iskaze, pre svega kada je reč o politici.

Autorke: Dafne Gratvol / Ivana Ivanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković