Sećanje na žrtve ubice iz Vinendena
11. mart 2019.
Nina Majer je 11. marta 2009. bila pred svojim 25. rođendanom. Mlada žena je bila nastavnica nemačkog, religije i umetnosti u školi Albervil u Vinendenu kod Štutgarta. U slobodnom vremenu svirala je klavir i brinula se o ljudima sa posebnim potrebama. „Imala je neuništivu veru u dobro na ovom svetu i da će se nekako sve okrenuti na dobro", kaže njena majka Gizela.
No, 11. mart 2009. je bio dan Ninine smrti. Jedan bivši učenik škole je oko pola deset ujutro ušao u njenu školu – sa „Beretom" u ruci. Njegov otac, sportski strelac, ovaj pištolj velikog kalibra nije držao u trezoru kako to propisi nalažu, već u ormaru u spavaćoj sobi. Tim K. je pucao u učenike, nastavnike, i kasnije i u prolaznike. Tog dana je ubio 15 i ranio 13 ljudi da bi na kraju pucao i u sebe.
Mržnja se pretvorila u žaljenje
Gizela Majer je najpre osećala „beskrajnu mržnju" prema ubici svoje kćerke. No, tokom godina se to promenilo. „Danas vidim samo jadnog, mržnjom zadojenog, mladog čoveka", kaže, „mladića koji nikada nije osetio nešto kao radost životu. I koji je zato mrzeo upravo one koji su to osećali. Ali, postoji i krivica onih koji su nisu bili dovoljno budni, koji nisu gledali tamo gde je trebalo".
Majerova i njeni istomišljenici se od 2009. zalažu za pooštravanje zakona o oružju. Nisu mogli da promene zakon koji se odnosi na sportske strelce koji koriste pištolje velikog kalibra. Ali, političari su ipak nešto učinili, kaže Majerova. Tako danas strelci moraju računati sa nenajavljenim posetama kontrolora koji proveravaju gde u kući drže oružje. A za vreme nastave, vrata se automatski zaključavaju. Time se sprečava upad uljeza u školu.
„Možemo da učimo iz onoga što se desilo"
„Naravno da ne može da se isključi mogućnost da se tako nešto ponovo desi", kaže Sven Kubik za DW. On je direktor škole Albervil – od 2010. godine: „Ali, bar možemo da poboljšamo bezbednosne standarde tako da možemo da kažemo da naši đaci imaju maksimalnu bezbednost."
Iako je sada u toj školi nova generacija đaka, posledice zločina su i dalje prisutne, kaže Kubik. Prisutne u sećanju, ali i kada se gleda prema napred. Tako su učenici angažovani na mnogobrojnim projektima protiv nasilja. Možemo da učimo iz onoga što se desilo. Možemo da pokušamo da sa učenicima radimo tako da oni lepo postupaju jedni prema drugima. To su mogućnosti škole."
Slika koja ostaje
Kao i ranijih godina, učenici škole Albervile će i ovaj put da odaju poštu žrtvama napada misom, svećama, cvećem, razgovorima. Za članove porodica poput Gizele Majer, bol je postao deo života. „Uvek je prisutan", kaže, a veliku utehu joj predstavlja slika kćerke koja joj je ostala u srcu, njene lakoće, ljubavi prema životu. „Danas čak uspevam da se osmehnem kada pričam o njoj, a ne samo da da plačem."