Sergej Lavrov može da bude zadovoljan

Dok u SAD novoizabrani predsednik Donald Tramp priča o novom prijateljstvu sa Moskvom, u Evropi se sve glasnije razmišlja o labavljenju sankcija koje su uvedene Rusiji. To su samo neki primeri zbog kojih bi Sergej Lavrov ovih dana mogao da bude zadovoljan. Čini se da je 66-godišnji ruski ministar spoljnih poslova položio ispit na dužnosti ruskog šefa diplomatije, a to je: u krizinim vremenima, diplomatijom ojačati Rusiju ili, u najmanju ruku, učiniti da to tako izgleda.

Na istom, ravnopravnom nivou sa SAD

Nakon besprimernog zahlađivanja odnosa između Rusije i Zapada izazvanog ruskom aneksijom Krima 2014. godine, Lavrov je morao da spreči spoljnopolitičku izolaciju svoje zemlje. To mu je pošlo za rukom između ostalog i angažmanom u različitim formama pregovora, procenjuju posmatrači. Ruski ministar spoljnih poslova proteklih godina je mnogo putovao po svetu – bilo da je reč o Ukrajini, Iranu ili Siriji. Njegovi brojni susreti sa američkim ministrom spoljnih poslova Džonom Kerijem ostavili su Vašington bez uspeha – ali su bili uspešni za Moskvu. Rusija je delovala onako kako je dugo želela: na ravnopravnom nivou sa Amerikom.

U jednoj analizi Saveta za spoljnu i bezbednosnu politiku (SVOP), renomirane organizacije moskovskih eksperata, ruska diplomatija u proteklim godinama pohvaljena je kao „zaista majstorska“. Spoljna politika je, kako navode u toj organizaciji, do sada uspela da „izjednači“ slab ekonomski razvoj zemlje.

Diplomata od karijere stare škole

Ruski šef diplomatije iza sebe ima dugu diplomatsku karijeru. Lavrov je rođen 1950. godine i pripada generaciji predsednika Vladimira Putina. Nakon studija na elitnom moskovskom Institutu za spoljnopolitičke odnose (MGIMO), Lavrov je prošao sve stanice jednog diplomate – od dna, do samog vrha.

Između 1994. do 2004. godine bio je ruski ambasador pri Ujedinjenim nacijama u Njujorku. Nakon toga Putin ga je imenovao za ministra spoljnih poslova i očito je s njim sve do danas zadovoljan. Lavrov je u međuvremenu duže na poziciji šefa diplomatije nego svi njegovi prethodnici nakon raspada Sovjetskog saveza. On je takođe jedan od ministara sa najdužim stažem.

Kako među kolegama, tako i u krugu stručnjaka, Lavrov uživa ugled vrlo profesionalnog diplomate koji ruske interese brani s priličnom dozom oštrine. U vreme kada je postao ministar spoljnih poslova, Rusija je stalno koristila pravo veta u Savetu bezbednosti UN. Od te prakse se Moskva tokom devedesetih godina udaljila.

Orden za zasluge od Putina

Njegov idol je Aleksander Gorčakov, ministar spoljnih poslova i kancelar u Ruskom carstvu u 19. veku. „Njemu je pošlo za rukom da ponovo uspostavi ruski uticaj u Evropi nakon poraza u ratu i to je uspeo ne uz pomoć oružja, već diplomatijom“, rekao je ranije Lavrov o Gorčakovu. Lavrov očigledno na sličan način vidi stanje u Rusiji nakon okončanja Hladnog rata. On sprovodi Putinovu politiku čiji je cilj da Moskva ponovo bude velika u svetu.

Kremlj, međutim, pri tom ne koristi samo diplomatiju – kako to pokazuju događanja u Ukajini ili Siriji. Nastup Lavrova na Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu 2015. godine bilo je za njega jedno od retkih takvih iskustava: naime, kada je govoreći o Krimu rekao da se Rusija pridržava zakona, u dvorani su se povremeno mogli čuti podsmesi.

Lavrov je 2015. napunio 65 godina i Putin ga je tada nagradio Ordenom za zasluge. Nije u potpunosti poznato da li Lavrov spada u najbliži krug ljudi oko predsednika. Neki mediji u Rusiji veruju da on nema veliki uticaj na Putinovu spoljnu politiku i da samo u stvari sprovodi njegovu volju.

Nediplomatski diplomata

Za razliku od svojih prethodnika u Rusiji ili većine ministara spoljnih poslova zapadnih demokratija, Lavrov s vremena na vreme pribjegava i nediplomatskim istupima. Njegova konferencija za novinare u Moskvi sa ministrom spoljnih poslova Saudijske Arabije u avgustu 2015. godine, izazvala je smeh u Rusiji i čuđenje u inostranstvu. Kamere su snimile kako Lavrov sluša svog gosta, a onda odjednom kaže „budale“ i izgovara još i psovku. Ostalo je nejasno na koga ili na šta je pritom mislio. Na sličan način je nedavno izgrdio jednog reportera, ali to je njegova portparolka demantovala.

Takođe, 2008. godine je, neposredno nakon rusko-gurzijskog rata u Južnoj Osetiji, navodno je, kako su naveli britanski mediji, u jednom telefonskom razgovoru izgrdio svog britanskog kolegu Dejvida Milibanda. Rusko Ministarstvo spoljnih poslova to je demantovalo i saopštilo da je Lavrov samo citirao izjave jednog drugog kolege o gruzijskom predsedniku Mihailu Sakašviliju.

Pušač, pesnik, sportista

O Lavrovu kao privatnoj osobi poznato je da mnogo puši i za svoj dubok glas očigledno može da zahvali duvanu. Devedesetih godina se navodno zbog zabrane pušenja, posvađao sa tadašnjim generalnim sekretarom Ujedinjenih naroda Kofijem Ananom.

Istodobno, ruski ministar spoljnih poslova je i strastveni sportista i svake godine ide na pešačenje u prirodu. Lavrov takođe piše i poeziju. Jedna od njegovih pesama postala je himna nekadašnjeg fakulteta MGIMO. „Studirati – onda strastveno, piti – onda do kraja“, stoji u toj pjesmi. I još jedan stih: „Ne treba pasti i tvrdokorno ići do cilja“. Čini se da je to ujedno i životni moto Sergeja Lavrova.