Silovanja – instrument etničkog čišćenja

Stotine žrtava silovanja sa Kosova posle dvadeset godina po prvi put počinju da govore o patnjama kroz koje preživele. Silovanja su bila instrument etničkog čišćenja – to se potvrđuje i u jednoj novoj studiji.

Kada su je jedan srpski policajac je dan civil silovali, Vasfije Krasnići molila je da je ubiju. Imala je samo 16 godina, kada su je 14. aprila 1998. dva muškarca odvela iz kuće njenih roditelja na severu Kosova. Priželjkivala je smrt. Tada je mislila da je to jedini izlaz. „Ali policajac koji me je silovao mi je rekao: ’Ne, ostavićemo te da živiš. To će za tebe da bude veća patnja’“, ispričala je Vasfije Krasnići u intervjuu za kosovsku televiziju RTK.

Nakon rata na Kosovu, obratila se Unimiku i podnela tužbu protiv silovatelja. Ali ni nakon tri sudska procesa, nijedan od njih nije kažnjen, a policajac koji ju je silovao i dalje radi kao policajac. Danas 36-godišnja Vasfije Krasnići živi u Teksasu i ima dvoje dece. U oktobru je posetila Kosovo i u 25-minutnom intervjuu ispričala ono što joj se dogodilo.

Procenjuje se da je na hiljade ljudi – prvenstveno žena, ali i muškaraca – tokom rata na Kosovu (1998/1999) bilo izloženo seksualnom nasilju. Za razliku od Vasfije Krasnići, većina njih ne usuđuje se da o tome govori. Ali i to se polako mijenja: 278 ženskih i dve muške žrtve su, nakon godina ćutanja, otvoreno razgovarale o svojim mukama sa saradnicama udruženja „Medica“ iz Đakovice. To udruženje je danas razgranato po Kosovu, kao i po svetu, a prvi centar za pomoć traumatizovanim i silovanim ženama osnovala je Nemica Monika Hauzer 1993. u ratnoj BiH.

Na osnovu informacija tih centara, sociološkinja i politička analitičarka Ana Di Lelio počela je da se bavi tom teškom temom. Ona je profesorka na Njujorškom univerzitetu i provela je nekoliko godina na Kosovu. Zajedno sa Garentinom Krajom, naučnicom sa Kosova i Mirlindom Sadom, direktorkom koja je angažovana u centru „Medica“ u Đakovici, nedavno je u magazinu „Priština insajd“, o tome objavila i studiju. „Možemo tačno da pokažemo da su žrtve silovane na određenim mestima i u određenim danima – tačno tamo gde su počinjena masovna ubistva“, kaže za DW Ana Di Lelio.

„Tako dobijate kompletnu sliku u okviru koje su i ubistva desetina, ponekad i stotina muškaraca, i otprilike isti broj silovanja, ali i spaljivanje kuća i progoni. To je slika etničkog čišćenja: uništavanje kuća, progon meštana, ubijanje muškaraca i silovanje žena i ponekog muškarca.“ Ana Di Lelio podseća da su „silovanja tokom rata u BiH po prvi put okarakterisana kao oružje, odnosno sredstvo rata“.

Ratni zločin i zločin protiv čovečnosti

„Na sličan način, a na osnovu etničke pripadnosti, silovane su i mučene mlade devojke i žene na Kosovu“, kaže Ana Di Lelio. „Ono što su srpski policajci, pripadnici vojske i paravojske učinili Albankama i Albancima tokom rata na Kosovu, bilo je etničko čišćenje. Silovanje je bilo samo jedan instrumenat te strategije“. Zato je, smatra Ana Di Lelio, silovanje ratni zločin i zločin protiv čovečnosti.

Protestmarsch Be My Voice zum Gedenken an Opfer sexueller Gewalt im Kosovo-Krieg

Solidarnost sa ženama žrtvama silovanja: marš pod nazivom „Budi moj glas“ u junu u Prištini

Svedočenja 280 preživelih imaju mnogo toga zajedničkog. Često se radilo o grupnom silovanju. Žrtve su mučene, prebijane, gašene su im cigarete po koži. I dok su preživljale takve strahote, ponižavali su ih rečima: „Vi ste Albanke, možete to da podnesete, navikle ste!“ Ili: „Pokazaćemo vam šta su pravi Srbi!“

Povezani sadržaji

Osim 11 Romkinja, svih 280 silovanih žrtava s kojima su razgovarali aktivisti organizacije „Medica“ iz Đakovice, bili su kosovske Albanke i Albanci. Svi počinioci su bili Srbi, s izuzetkom jednog Albanca koga je jedna Romkinja optužila za seksualno nasilje.

Dugo čekanje na pravdu

Tokom rata su silovanja bila uobičajena stvar, ali se posle rata na Kosovu o tome uglavnom ćutalo. Sevdije Ahmeti, jedna od vodećih aktivistkinja koja je u međuvremenu preminula, obratila se Unmiku sa 37 slučajeva silovanja. Ali na institucionalnom nivou ništa se nije desilo. Za žrtve su se uglavnom zauzimale organizacije žena koje su radile na identifikaciji i rehabilitaciji žrtava.

Pet preživelih svedočilo je i pred Međunarodnim sudom za zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije (ICTY) u Hagu. Tako se u presudi generalu Nebojši Pavkoviću spominju i silovanja: „On je tome morao da zna, jer je vojska sa terena o silovanjima izvestila komandu. Ali nije učinio ništa da to spreči“, navodi se u presudi. U tri slična slučaja optuženi su najpre oslobođeni, ali su u ponovljenim procesima ipak proglašeni krivim.

Između 2002. i 2014. perspektiva Haškog suda se promenila. Sudije su, kada su u pitanju slučajevi sa Kosova, počeli da uzimaju u obzir kompletan kontekst seksualnog nasilja – masovni progon, ubistva, razaranja. Označili su ih kao „zločine protiv čovečnosti“ i kažnjavali komandni kadar koji je omogućavao silovanja.

Za žrtve silovanja rat međutim još nije završen. „I neće se nikada završiti. Rat će im biti u glavama dok god žive“, kaže Ana Di Lelio. „Mi ipak možemo da im pomognemo našim razumevanjem za ono što su prošli. I našom podrškom. Pravda bi za njih, naravno, bila najbolja satisfakcija, ali teško je zamisliti da će svaka žrtva da doživi pravdu. Toliko godina je prošlo. Bilo bi međutim veoma važno kada bi Srbija priznala ono što su Srbi učinili na Kosovu“, zaključuje profesorka sa Univerziteta Njujork Ana Di Lelio.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Povezani sadržaji

EU i Srbija | 04.12.2018

„Menjanje granica znači rat“

Izbor iz štampe | 06.12.2018

Strah od „intervencije“ na Kosovu

Evropa | 08.12.2018

Deca kolapsa