Sirijske izbeglice u BiH: Mog Homsa više nema

„Bili smo izbeglice u svom gradu. Preseljavali smo se od jednog do drugog mesta. Vrlo teško smo se izvukli iz Sirije. Četrdeset dana smo čekali u Damasku kako bi dobili vizu“, priča sirijski inženjer tehnologije Rijad Abas. „Dan i noć je trajalo bombardovanje, raketama, tenkovima, topovima, teškim oruđem… Naša vlast bombarduje svoje građane avio-bombama. Nema više ništa od mog grada Homsa, bolnice, pošte, saobraćaja... Ništa ne radi u mom gradu“, kaže Abas.

Pre napuštanja Sirije, Abas je radio u bolnici na smeštaju ranjenika i taj posao je od režima bio okarakterisan kao podrška pobunjenicima. Imali su rezervni izlaz i nakon dojave o dolasku kontrole, napuštali su bolnicu i spasavali živote. „Režim uopšte nema podršku građana. Oni koriste moć – vojsku, naoružanje. Uopšte im nije stalo do naroda. Oni bi samo da očuvaju vlast i položaje“, objašnjava Abas.

Nije slučajno Rijad Abas odabrao Gračanicu u BiH kao prvu stanicu na svom izbegličkom putu. Davne 1973. godine diplomirao je na Tehnološkom fakultetu u Tuzli, zaposlio se u „Gradesu“, oženio Bosankom Biserom, a 1977. odselio se u Siriju. Tamo je sa ocem i braćom pokrenuo biznis sa auto-delovima, a Bisera je u frizerskom salonu u Homsu ulepšavala sirijske žene. Imaju četiri sina i mole nas da o njima ne pišemo ništa.

Našli utočište u Gračanici

U Gračanici im je utočište pružio penzioner Ibrahim Beganović, na prvom spratu velike porodične kuće. Stan je lepo uređen, a „prva investicija“ je bila satelitska antena i arapski TV-programi kao i veza sa rodnim krajem. „Živeli smo dobro i sada nas je stid da nam 'Merhamet' ili neko drugi pomaže, nismo na to navikli“, priča Rijad u društvu predsednika Dobrotvornog društva „Merhamet“ Ibrahima Šerbedžića.

Na stolu je dnevna štampa iz BiH i nekoliko naslova koji tematizuju „rat u Bosni“. Abas govori da „Savet bezbednosti koristi istu retoriku u Siriji, kao i u vreme rata u BiH. Oni neće dozvoliti da se desi zločin, oni ga osuđuju, ali sve su to samo fraze.“

„Vi u BiH niste videli ni deset procenata onoga što se dešava u Siriji. Ljudi plaču, traže spas, ali osim Boga nemaju nikog!“ „Sedimo i čekamo da vidimo kakav će rasplet biti u Siriji. Ali nemamo ni kuću, ni radnju, ni posao i mislim da ni za deset godina Sirija neće biti kako treba. Strah me je za svoju decu, a ne za sebe. Svugde ima špijuna režima i javni istupi moje dece mogu da imaju imati nesagledive posledice“, ubeđuje nas Abas.

Bisera na pomen Sirije i Homsa počinje da plače. Ima četiri sina. Neki su s njima u izbeglištvu, a drugi su ostali u Siriji. Mole nas da ne pominjemo imena dece. Strah kod te porodice sužava priču na najjednostavnije rečenice. Plače dok pokazuje fotografiju unuke koja je ostala u Homsu. „Imali smo kuću, radnje, poslove, lepe živote, a sada smo bez igde išta“, plačnim glasom govori Bisera.

Autor: Mirsad Čamdžić

Odg. urednica: Ivana Ivanović