Sirijsko obaranje ruku

Parlamentarni izbori u Siriji sami po sebi nisu izazvali mnogo pažnje u međunarodnoj zajednici. Još kada je vlastodržac Bašar al Asad u februaru odlučio da se ide na birališta – uz glasnu podršku Rusije – bilo je jasno da se radi o farsi. Od 21 milion Sirijaca, prema podacima UN, čak pet miliona je u izbeglištvu van zemlje, dok je šest miliona interno raseljeno. Vlada nema kontrolu nad velikim delom zemlje. Neki stoga postavljaju pitanje da li izbori pobedniku uopšte donose legitimitet.

Na koju Siriju Asad misli kada poziva na izbore? To se u tekstu za portal Al Arabije pita novinar Raed Omari. „Kojim se Sirijcima Asad obraća kao biračima i kako oni uopšte mogu da izraze svoje političke stavove? Da li on ima na umu i delove zemlje koje ne kontroliše?“

Deluje da su Asadu izbori na kojima bi pobedio pre svega način da obezbedi jaču poziciju na mirovnim pregovorima koji se danas (13. april) nastavljaju u Ženevi. Tamo se sada Asad može predstaviti kao političar koji se ne protivi demokratskoj smeni vlasti u stilu: eto izbora, pa me pobedite ako možete. Malo je reći da se sirijska opozicija ne slaže sa ovakvim viđenjem stvari.

Asadovi aduti

Izbori će zato u velikoj meri odrediti i zaoštriti i pregovore o mirnom rešenju konflikta, smatra Ginter Majer, rukovodilac Centra za istraživanja o arapskom svetu pri Univerzitetu u Majncu. „U ovoj rundi pregovora sve ide ka dve moguće alternative: ili da se Asad povuče, ili da eventualno bude uključen u prelaznu vladu. Rusija očigledno igra na Asada. Stoga pregovaračka delegacija režima čak kaže da nije spremna ni da pregovara o političkom kraju Bašara al Asada.“

Dani uoči izbora i pregovora u Ženevi bili su obeleženi žestokim borbama u Siriji. Asadove trupe pripremaju se za ponovno osvajanje Alepa, grada koji je poslednji bastion onoga što se obično naziva „umerenim pobunjenicima“, zapravo opozicionim grupama koje uživaju podršku Zapada. Od nekada 2,3 miliona stanovnika, u Alepu ih je ostalo svega 300.000. Delove grada kontrolišu borci Islamske države i fronta Al Nusra. Ukoliko ih pobedi, Asad će imati još jednu jaku kartu u Ženevi. Ginter Majer smatra da su velike šanse da Asadove trupe preuzmu kontrolu u gradu i ne samo to: „Može se očekivati da u dogledno vreme Islamska država u Siriji bude vojno poražena.“

Doduše, teško da će se opipljivi vojni uspesi desiti baš tokom pregovora u Švajcarskoj, ali Asad uvek može da se predstavi kao najefikasniji borac protiv terorističkih četa u regionu. Taj adut znači mnogo, pogotovo nakon krvavih napada u Parizu i Briselu. Drugim rečima, evropskim vladama je sve važnije da teroristi budu brzo pobeđeni, a u tom svetlu sve manje važno da Asad brzo izgubi vlast. Tim pre što Islamska država beleži velike napretke u Libiji, a to je još bliže evropskom tlu. „Dakle ne može se računati s tim da će IS biti potpuno uništen u čitavom muslimanskom svetu, niti da će se smanjiti opasnost od napada u Evropi“, kaže Majer. Još će, dodaje, najveća opasnost dolaziti o domaćih džihadista koji se vraćaju s fronta.

Udaljeni kompromis

S druge strane, i sekularna opozicija ima svoje argumente u Ženevi. Kapacitet je pokazala posebno nakon prekida vatre koji je na snazi od kraja februara i uglavnom se poštuje u velikim delovima zemlje s izuzetkom borbi protiv džihadista. Jer od tada je opozicija u više gradova organizovala mirne proteste protiv režima, proteste koji nisunosiliislamističkipredznak. Poruka je da opozicija još nije odustala od istih onih zahteva iz Arapskog proleća 2011, kada je čitav sukob i izbio.

Sve u svemu, pozicije dve strane su toliko udaljene da kompromis deluje nemoguće. Niko nije spreman na ustupke, ali nešto drugo se pred treću rundu pregovora nije ni moglo očekivati, kaže Majer. „Na ovim pregovorima će se odlučiti da li uopšte postoji šansa za mirno rešenje ili će pregovori propasti.“

Analitičarka Ragida Dergham vidi, doduše, jednu šansu: Moskva i Vašington bi mogli da izvrše enorman pritisak na pregovarače sirijskih zaraćenih strana. Za to, piše ona u list Al Hajat, jake lične motive imaju šefovi diplomatija Sergej Lavrov i Džon Keri. „Možda je naivno položiti nade u dvojicu ljudi koji su postali partneri tek svojim naporima da upravljaju sudbinom Bliskog istoka. Ali možda je i politički realno pretpostaviti da ova dvojica razmišljaju kako će ih videti buduće generacije. To ih može motivisati da promene kurs i pripreme drugačije nasleđe – neko koje se neće zasnivati na prolivanju krvi“, zaključuje Dergham.