Sirtaki u reformskom korsetu

„Atinska vlada obećava reforme kojima će poboljšati državne prihode. Ne zvuče baš sve mere realno“, piše Berliner cajtung u uvodu svog teksta. Dalje se po stavkama razlaže plan levičarske vlade Grčke čije je sprovođenje uslov da tranša od 15 milijardi evra kreditne pomoći zaista i stigne na račun i (ponovo) spase zemlju od bankrota. Tu je najpre snižavanje poreza na dodatu vrednost na grčkim ostrvima, jer se procenjuje da se tamo 60 odsto roba i usluga proturi na crno. Onda borba protiv korupcije, pogotovo protiv šverca nafte i cigareta – samo tu državnoj kasi navodno izmakne 2,3 milijarde evra godišnje. Zatim uterivanje poreskih dugova, nastavak započetih privatizacija – doduše uz pažljivu proveru da li se državi više isplati da bude vlasnik pojedinih firmi. Takođe, više neće biti podsticaja za prevremeni odlazak u penziju čime je Siriza pristala da se odrekne bitnog dela svoje socijalne politike.

Ministri evrozone su u principu saglasni sa tim planom i spremni da – posle 230 milijardi evra – pošalju još 15 milijardi u Grčku. No najtiražniji list Nemačke neda se zavarati grčkim obećanjima. Bulevarski Bild „proverava“ grčku listu reformi i konstatuje da je upravo takve reforme kreditorska Trojka godinama zahtevala od Grčke. Zaključak: „Papir koji su priložili Grci nije ništa više od objave o namerama.“ To nije kraj Bildovog repertoara. Uz priloženu fotografiju jednog predavanja današnjeg ministra finansija Janisa Varufakisa iz Zagreba (maj 2013), list podseća i na tadašnje Varufakisove reči: „Grčka je još januara 2010. trebalo da jednostavno objavi da neće moći da finansira svoje dugove – kao što je uradila Argentina – i da tako pokaže srednji prst Nemcima uz poruku: Sad možete sami da rešite problem.“ Nije jasno zašto u današnjem broju Bilda stoji izjava od pre skoro dve godine.

Među takozvanom ozbiljnom štampom, najtvrđi stav prema Grčkoj po običaju zastupa konzervativni Velt. „Da se kladimo da će Grci za četiri meseca ponovo tražiti pare? Godinama u toj zemlji vlada princip: zažmuri i nastavi po starom. S tom taktikom je Atina bila veoma uspešna, ko god da je bio na vlasti“, piše u Veltovom ironičnom komentaru. „Nema sumnje, Grčka je najstabilnija zemlja Evrope. Ta stabilnost je, rekli bi cinici, vredna divljenja, ostvarena više puta repriziranim ritualom prema kojem Heleni od 2009. na svakih par meseci dobijaju svež novac. Da li su na vlasti u Atini socijaldemokrate, tehnokrate, konzervativci ili levičari – tek nastup je uvek isti, igra se na kartu ponosa i dostojanstva grčke nacije, za nevolje se optužuju rigidni zajmodavci, labava reformska obećanja služe kao kaucija za nove kredite. Uvek slede neugodni pregovori u Briselu, dogovori u sitne sate, a onda se čeka na sledeću rundu majmunisanja. Možda bi Grčka taj folklor mogla da zaštiti kod Uneska, zajedno sa sirtakijem i divnim, beznadežnim rebetikom.“

U poređenju sa Veltovim komentarom, pisanje takođe konzervativnog Frankfurter algemajne cajtunga deluje gotovo pomirljivo: „Nakon šest rastrzanih sedmica konfrontacije, tokom kojih je na stolu bila i mogućnost Grexita, sada postoji šansa da se u Grčkoj u konstruktivnom duhu konačno zagazi u neophodne reforme. Predstavljena lista je red vožnje za naredne mesece. Pošto je grčka vlada sama sastavila listu, ona više neće moći da koristi izgovor kako mora da ispunjava evropski diktat. To su reforme na koje je Grčka pristala i obećala da će ih sprovesti u sopstvenoj režiji. Samo ako se to ostvari, stići će dalja pomoć. […] Nakon mesec dana na vlasti Ciprasova vlada je shvatila da međunarodni zajmodavci imaju jače karte u rukama. Šest nacionalnih parlamenata još mora da do kraja nedelje odobri program pomoći i, po svemu sudeći, to će i uraditi. Onda Atina mora da odradi listu reformi, tačku po tačku“, piše ugledni frankfurtski dnevnik.

Uprkos postignutom dogovoru, mnogi u Nemačkoj i dalje razmatraju mogućnost grčkog istupanja iz evrozone. Minhenski Zidojče cajtung to obrazlaže činjenicom da se „iluzije koje je Siriza uzgajala u biračkom telu kose sa onim što evropski partneri traže – što moraju da traže. Preveliki je jaz između nada grčkog naroda i onoga što eksperti drže za neophodno.“ List piše da bi Grčka verovatno, posle uvodnog haosa, bolje prošla sa slabom drahmom te da bi se na taj način evrozona otarasila hroničnog kriznog žarišta. Ali: „Nešto sasvim drugo bi bile dugoročne posledice Grexita. Istupanje iz monetarne unije značilo bi rušenje jednog tabua.“ Uz to, postoje i sumnje kako bi završila Grčka sa levičarskom vladom i bez evra: „Ako neka socijalistička vlast odbija neoliberalne reforme, ako troši pare koje nema – onda završava kao Venecuela, sa dvocifrenom stopom inflacije i rastućim socijalnim nemirima. Nije potrebno mnogo mašte da se zamisli kakve bi rizike za ostatak Evrope nosila egejska Venecuela – geografski između Balkana, Turske i Bliskog istoka, u stalnom iskušenju da zamoli Vladimira Putina za pomoć i tako oslabi Evropu.“

Kako smo ovde već prošle nedelje pisali, malo je u nemačkoj štampi razumevanja za Grčku. Jedan od retkih drugačijih komentara čitamo u levičarskom Tagescajtungu: „Premijer Cipras i ministar Varufakis moraju da progutaju žabu. I ne samo to: sada će morati da naglavačke okrenu svoj izborni program. Umesto socijalne, sada uvode liberalne promene – baš onako kako je zamislio nemački ministar finansija Šojble i njegove dogmatske kolege iz evrozone. Nije da Cipras i Varufakis nisu imali dovoljno volje za svoju stvar – njihovi politički protivnici u Evropi su jednostavno bili prejaki. […] Mišići se isplate, zar ne? Ne. Pokazivanje mišića je cinično. Poverioci su sabili Grčku u tesni korset iz kojeg sama ne može da se oslobodi. Zato je moguće da ćemo krajem juna imati istu situaciju kao pre dve sedmice. Dužnička drama se nastavlja – tu se ništa ne menja, čak i ako Grčka sprovede reforme.“