Skat – čudesna igra polako ide u penziju

Ćaskanje je zamrlo, tišinu ometa samo disanje igrača i zvuk karata koje padaju na sto. Sreda uveče, tačno 19 sati. Kantina filmskog studija u Hamburgu standardno je sastajalište igrača skata iz udruženja „Kockari iz Vandesbekena“ – jedne četvrti Hamburga. Bernd Šimčak je šef ove družine, prijavljene igrače raspoređuje za stolove. Njihova lica pokazuju koliko ozbiljno shvataju skat – „18, 20, 22…“ licitiraju za pravo da povuku igru i da uzmu dve karte sa stola. Svako u rukama ima deset karata, onaj koji „vuče“ igra protiv ostale dvojice. Iako sebe zovu „kockarima“, skat ima malo veze sa srećom. Jednom možeš dobiti dobre karte, ali u celoj partiji pobeđuje onaj ko bolje misli.

Zabava za veterane

„Skat ne može da se nauči, to je dar“, kaže jedan igrač, dobro raspoložen. Neupućenima rečnik kojim komuniciraju igrači skata mora da zvuči kao strani jezik. Kada neko dobije odlične karte, to se kaže Oma (što znači baka – u prevodu, sa ovim kartama bi i moja baba mogla da pobedi). Flota – to su najmanje četiri karte u istoj boji, sa tim se već nešto može započeti. Solidne karte dobila je i Gudrun Šumaher, ali upozorava da se sve brzo menja. „Svaka ruka je nova priča“, kaže oduševljeno ova 83-godišnja baka, najstarija igračica u prostoriji. Ni drugi nisu mnogo mlađi, teško je ugledati glavu koja nije seda.

Gudrun se priseća vremena kada je skat bio masovno omiljen, takoreći sport za svakog. „Skat se igrao u kući mojih roditelja“, priseća se, prijatelji su se okupljali da igraju, tako je i ona počela. Ali onda je oduševljenje za igrom splasnulo i ova baka je pre deset godina pristupila „Kockarima iz Vandesbekena“ kako bi ponovo mogla da igra. Bernd Šimčak se takođe žali: „Ima vrlo malo mladih igrača, školarca gotovo i da nema.“ Jedan od mlađih je Folker Graubaum, ali i on ima već 35 godina. Voli skat, kaže, jer u poređenju sa drugim kartaškim igrama ovde igrači imaju sve u svojim rukama.

Gabelenc, car Vilhelm, Ginter Gras…

Ove godine skat slavi dva veka postojanja mada niko ne zna kada je „najnemačkija“ kartaška igra tačno rođena. Pretpostavlja se negde između 1810. i 1817. godine u Altenburgu u Tiringiji. Jedno se zna pouzdano – 4. septembra 1813. je pasionirani kartaroš Hans Karl Leopold von der Gabelenc upisao reč „skat“ (scat) u svoj tefter. Negde u to vreme su Gabelenc i njegovi drugovi smišljali pravila kombinujući druge igre. Vojnici koji su se borili za i protiv Napoleona razneli su novu igru po celoj zemlji.

I od tada je skat deo Nemačke. Pisac Kurt Tuholski je početkom 20. veka zabeležio: „Kada je Nemcu toplo oko srca, on ne peva. On igra skat.“ Kompozitor Rihard Štraus posvetio je skatu celu scenu u operi Intermeco iz 1924. godine. Car Vilhelm Drugi je i sam bio zagriženi igrač, kao i njegovi vojnici iz Prvog svetskog rata – samo što su ovi potonji morali da igraju u rovovima, dok je car igrao za stolom. Poznati ljubitelji su i nobelovac Ginter Gras ili bivši kancelar Gerhard Šreder.

Internet je zanimljiviji

Veruje se da trenutno oko 20 miliona Nemaca zna da igra skat – što ne znači da znaju da ga igraju dobro. I podaci Nemačkog skat-saveza govore da ima sve manje pravih igrača – još 1990. je ovaj savez imao 35.000 članova, a danas ih ima 26.000, od kojih su mnogi u penzionerskim danima. Ako ih pitate zašto nema mlađih igrača, uglavnom okrivljuju računare, pametne telefone i internet. Iako baš tu, na internetu, ima sijaset stranica koje nude onlajn-skat, može se igrati bez uloga, ali i u novac.

A na internetu se može pronaći i poznati skeč čuvenog pokojnog humoriste Loriota. U jednoj krčmi dvojica ljudi nemaju trećeg saigrača pa ga pitaju: „Igrate li skat?“ On odgovara: „Trenutno ne.“ Tada izgovara obične reći koje među starijim igračima skata imaju gotovo magijsko značenje. „Igrati, pravilno razumeti, to je nešto čudesno!“ Mlađi po pravilu i ne pokušavaju da razumeju ovu igru. Skat se izgleda, zajedno sa svojim ljubiteljima, bliži penziji.

Autori: Mark fon Lipke-Švarc / Nemanja Rujević
Odg. urednik: Jakov Leon