Slike iz života kosovskih Srba

„Kada je najmlađa evropska država u februaru 2008. proglasila svoju nezavisnost, to se desilo pod strogim nadzorom zapadnog dela međunarodne zajednice. Ni jedanaest godina nakon otcepljenja od Srbije, Kosovo nije oslobođeno tog nadzora“. Autor teksta, novinar Mihael Martens, koji piše za Frankfurter algemajne cajtung, podseća da je „osnov državnosti plan nekadašnjeg finskog predsednika Martija Ahtisarija“, a da se sada govori o planu predsednika Srbije i Kosova o razmeni teritorija – čime bi Ahtisarijev plan postao prevaziđen. Zbog toga on postavlja pitanje: „No, kakva je zaista situacija Srba na Kosovu?“

Posle opisa slike života kosovskih Srba u većini srpskih medija, slike u kojoj su ti ljudi u nekoj vrsti permanentnog ratnog stanja, i konstatacije da mnogi ljudi tu sliku smatraju realnošću iako „kolevsku srpstva“ nikad nisu videli svojim očima, Martens nastavlja:

„U sredu je u Beogradu objavljen izveštaj u kojem se situacija kosovskih Srba prikazuje utemeljeno i bez nacionalističkih girlandi. On nije nastao po instrukciji SNS niti je isfantaziran u beogradskim redakcijama“. Reč je o izveštaju beogradskog Helsinškog komiteta za ljudska prava. „On počiva na tromesečnim istraživanjima i intervjuima sa Srbima u srpskim opštinama, enklavama i manastirima. Pri tome se tu situacija Srba ne uleššava, niti se dramatizuje“.

Po tom izveštaju, „nema više otvorenog nasilja nad Srbima, kao posle ulaska NATO 1999, ili u antisrpskim pogromima 2004. No, diskriminacija, bar za Srbe na jugu pokrajine, gde Srbi najčešće žive u vrlo malim enklavama nije retkost.“ Kao primer se navode radarske kontrole saobraćajne policije ili rešavanje zahteva za penziju, slučajevi u kojima predstavnici vlasti, kada je reč o Srbima, često pribegavaju administrativnom šikaniranju.

„U drugim slučajevima kosovski Srbi prenose da je upravo vlada u Beogradu odgovorna za lošu situaciju. Glavnu reč vodi Srpska lista, pseudonezavisna stranka koja svoje instrukcije dovija od Vučića. Na Severu Kosova ona čvrsto drži u rukama politiku i (sivu) ekonomiju, a mnogi birači u njoj vide i zaštitu od albanskih zahteva. Posebo se Srbi južno od Ibra žale da se Beograd i Srpska lista uopšte ne interesuju za njihovo dobro. Srbija je 1999. povlačeći vojsku povukla i katastarske knjige koje još nisu u potpunosti vraćene. Ne treba ni objašnjavati do kakvih nejasnoća i sporova to može da vodi u trgovini nekretninama.“

„Time su pogođeni i Albanci i Srbi, no Beograd bi tu, kada bi srpskoj manjini hteo da pomogne  i u svakodnevici, a ne samo patetičnim govorima, mogao da se postara za brzu pomoć. Ali, to se očigledno ne dešava. Kosovska političarka Rada Trajković, Srpskinja sa kritičkim stavom spram Beograda, smatra da bi iza toga mogla biti korupcija. Za sve one koji se profesionalno bave Kosovom, najnoviji izveštaj Helsinškog komiteta je obavezna lektira. Za druge – poučna slika stanja na Kosovu“, piše Mihael Martens za Frankfurter algemajne cajtung.

„To je neljudski! I oni su Evropljani?“

Dnevnik Badiše cajtung je objavio reportažni tekst novinarke Adelhaid Velfl o „hiljadama migranata koji su nasukani u Bosni i Hercegovini i koje hrvatska policija vraća uz primenu sile – većina su Pakistanci“.

Tekst počinje opisom stanja na periferiji Bihaća, u jednom starom skladištu „u kojem se nalazi oko 3.500 migranata; u unsko-sanskom regionu je ukupno 4.000 stranaca (...) ovo je mesto gde ljudi stalno dolaze, odlaze, i pre svega se u njega opet – vraćaju. Jer, većina mladih muškaraca, koji odavde pođu ka granici, ponovo završavaju u kampu o kojem se stara Međunarodna organizacija za migraciju (IOM). Nekoliko Pakistanaca priča da „70 odsto njih uhvati hrvatska policija. Da su neki od njih već četiri godine u Evropi, mnogi – dve ili tri godine.“

„Pre godinu dana, bosanske vlasti su bile preopterećene, ali danas je smeštaj za izbeglice mnogo bolji. Svi imaju krov nad glavom, tri obroka dnevno i  - što je najvažnije, svima je toplo“.

„Skoro svako ovde može da ispriča neku priču o hrvatskoj policiji. Kažu da policajci izgaze njihove mobilne telefone, uzimaju im novac, tuku ih motkama ili udaraju nogama. Hrvatska hoće da pristupi Šengenskoj zoni, i u Zagrebu smatraju da će bolje ubediti ministre unutrašnjih poslova EU ako  na granici pokažu oštrinu. Vraćanje ljudi je pravno sporno, jer se „natrag sprovode“ čitave grupe i nema ispitivanja svakog pojedinačnog slučaja ako neko zatraži azil.“

„Hrvatska se poziva na to da su gotovo svi migranti već bili u nekoj od zemalja EU – ili u Bugarskoj ili u Grčkoj. U svakom slučaju se nalaze i sigurnoj trećoj zemlji, a to je Bosna i Hercegovina. Jedan od pripadnika bosanskog obezbeđenja se čudi što EU ne reaguje na policijsko nasilje Hrvata: To je neljudski! I oni su Evropljani?“

Priredio Saša Bojić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android