Sloboda na prodaju

"Kupite slobodu! Pokušajte!" Ovaj naslov u bulevarskim novinama Bild bio je naslov koji bi sigurno mogao da uđe u istoriju kao jedan od onih koji su u mnogome uticali na politička zbivanja. Bild ga je objavio uz novogodišnje praznike 1962. godine. Urednici su neuvijeno od vlade Savezne Republike Nemačke zahtevali da se založi za oslobađanje bicikliste Harija Zajdela koji je u DDR-u bio uhapšen zbog pomaganja onima koji su bežali preko granice i (tada) novoizgrađenog Berlinskog zida.

Proteklo je nekoliko meseci dok prvi politički zatvorenici nisu prešli sa istoka na zapad Nemačke. Ipak, do 1989. bilo ih je 33.755. Dakle, svaki treći politički zatvorenik DDR-a se na taj način dokopao slobode. Vlada Savezne Republike Nemačke, koja je do tada imala sedište u Bonu, isplatila je komunističkom režimu u te svrhe 3,5 milijarde nemačkih maraka.

Pomoć ili trgovina ljudima?

Neki su kritikovali takvo delovanje vlade u Bonu. Tako se samo finansijski pomaže i stabilizuje režim DDR-a, tvrdili su. "Tada je to bila jedina mogućnost da se pomogne nedužnim ljudima", odgovara Ludvig Relinger.

Relinger je kao dugogodišnji činovnik i državni sekretar u Ministarstvu za unutrašnje odnose bio jedan od onih koji su iza leđa javnosti vukli konce "otkupa" zatvorenika. Kod prve "transakcije" on lično je s koferom punim para prešao granicu i predao novac u Istočnom Berlinu.

Posao otkupa je posle toga postao rutina. Skoro 30 godina su svake srede iz zatvora u Gradu Karla Marksa (danas Kemnic) kretala i po tri autobusa sa političkim zatvorenicima prema zapadu Nemačke.

Zatvorenicima se prilikom primopredaje prenosilo kako ništa ne smeju da govore ni o svom boravku u zatvoru, ni o tome da su oslobođeni uz otkup. Ni vladi DDR-a, a ni onoj u Bonu nije bilo previše stalo do toga da te priče stignu u medije. Vlada u Bonu nije htela da ugrozi proces otkupa političkih zatvorenika, a bojala se i toga da bi mogla da bude optužena za trgovinu ljudima.

U "posao" bila umešana i crkva

U proces otkupa bila je uključena i evangelistička crkva. Postojao je i poseban interes za to jer su se među zatvorenicima nalazili i njeni saradnici. "Mi nismo svojevoljno učestvovali u trgovini ljudima. Bio je to rezultat politike jednog režima koji se nije stideo da prodaje svoje građane koji misle drugačije", kaže predsednik crkvene organizacije Đakonija, Johanes Štokmajer. On dodaje da može da se postavi pitanje o tome da li je tu neko "uprljao ruke", ali da je na kraju postignut željeni cilj - ljudi su se našli na slobodi.

U prilog posredničkoj ulozi Đakonije u ovom poslu govorio je humanitarni angažman te organizacije koja je delovala i u DDR-u. Vlada "zapadne" Nemačke, kad god je mogla, izbegavala je da u gotovini isplati obeštećenje od 95.847 maraka za svakog zatvorenika. Umesto toga režimu na istoku isporučivane su sirovine i roba, što je išlo preko crkve.

Ipak, vlada DDR-a je manipulisala celim poslom "trgovine". Ona je mogla po želji da poveća i smanji broj zatvorenika, a nije se ustezala ni od prevara. U jednom dokumentu zloglasne obaveštajne službe Štazi iz 1970. godine spominje se kako joj je uspelo "da razmeni više stotina izmišljenih osoba, osoba koje su već puštene iz zatvora ili kriminalaca". Među onima koji su oslobođeni uz otkup bilo je i agenata zapadnih obaveštajnih službi.

Autor: Azer Slanjankić (epd, dpa)

Odg. urednica: Ivana Ivanović