Slučaj Ljimaj i 200 strana grozota

Zidojče cajtung donosi članak pod naslovom: „200 strana grozota“ o tome kako je „bivši kosovski ministar Ljimaj trebalo da bude izveden pred sud zbog ratnih zločina – ali glavni svedok se ubio“: „Zogaj je od pre tri meseca živeo u Nemačkoj. Pošto na Kosovu svedoci ratnih zločina moraju da strahuju za svoju bezbednost, on je izveden iz zemlje. Nemačke vlasti su ga na molbu Euleksa primile u program zaštite svedoka. Bivši čuvar u zarobljeničkom logoru UČK živeo je kod svog brata u Duizburgu, a nemački policajci su ga povremeno obilazili. Prošlog utorka predveče, Agim Zogaj je napustio stan i uputio se u pravcu četvrti Homberg. Tamo, u jednom parku na Esenberškom jezeru, izvršio je samoubistvo. To je i najavio SMS-porukom koju je poslao svom bratu. Policija je našla leš oko ponoći. Jedan policijski portparol je rekao da nisu nađene ni najmanje indicije koje bi ukazivale na tuđe učešće u događaju, te da je obdukcija pokazala da je Zogaj izabrao smrt.“

„Zogajeva smrt otvara pitanja: je li on nateran na samoubistvo? Da li je imao psihičke probleme? Da li je on možda o navodnim zločinima UČK znao i više od onoga što je ispričao istražiteljima? Na meti kritika su pre svega Euleks i nemačke vlasti, jer nisu bili u stanju da spreče samoubistvo krunskog svedoka. Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija izrazio je zabrinutost zbog incidenta i podsetio na neophodnost efikasnih programa zaštite svedoka.“ List podseća i na to da su Zogajeva ranija svedočenja zabeležena u dokumentu od 200 stranica – otuda i naslov teksta.

Šta je problem u BiH?

List Frankfurter algemajne cajtung piše o tome kako su u Bosni i Hercegovini pre godinu dana održani izbori, ali do danas nije formirana vlada. „Zapadni političari i diplomate, od Hilari Klinton pa naniže, dolaze u Bosnu i traže od lokalnih političara da se konačno urazume. Ali ovi to do sada nisu hteli. Nikada još bosanski Srbi, Bošnjaci i Hrvati nisu ulazili u pregovore, niti bi iz njih izlazili - bez maksimalnih zahteva. Početkom godine, u te zađevice se, iz razloga u koje je spolja teško pronići, umešao i ured nemačke kancelarke – inicijativom za koju se videlo da je osuđena na neuspeh. Nedeljama su bosanske stranačke vođe dolazile kod Angele Merkel ili njenog savetnika za spoljnu politiku Hojsgena. Bosanski mediji su izveštavali o nemačkom predlogu ’evropske klauzule’ za Bosnu čiji je cilj bio prevazilaženje trajne blokade države. Prema tom predlogu, svi zakoni koji su bili u službi približavanja Evropskoj uniji trebalo je da se donose prostom većinom glasova; to bi značilo ukidanje u Bosni uobičajenog sistema etničke proporcije. Ali, bila je to razumna ideja, znači: propala je. Tako Bosna i dalje čeka reformu ustava i jedinstvenu vladu.“

U nastavku teksta, autor Mihael Martens objašnjava ko su glavni akteri bosanskohercegovačke političke scene, sa posebnim osvrtom na Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske, za koga „koren sveg zla nije bosanski ustav, već egzistencija Bosne“ (i Hercegovine) i koji sprovodi sistematsku politiku blokade zajedničke države. „Kada se uzmu u obzir svi zapleti, jednogodišnja istorija neformiranja vlade u Sarajevu se ispostavlja kao komplikovan slučaj u kome ne snose svi učesnici podjednaku krivicu. Gledano iz veće daljine, bosanska nevolja može da se svede na jedan zajednički imenitelj: u Bosni i dalje nema zajedničke volje da se napravi država […] Milorad Dodik važi za potencijalno opasnog vandala, ali pravi problem u Bosni nije on, već je to ustav koji proizvodi političare poput njega. I proizvodiće i dalje stalno nove Dodike, koji će nalaziti svoje birače. Bosna, a ne Kosovo, predstavlja pravi test za EU u Jugoistočnoj Evropi. Ako bosanski projekat ne uspe, biće to zloslutna poruka svima koji vide Evropu kao multietnički model.“

Pripremio: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković