Sofija Mandić: Bojkot referenduma je bezubo sredstvo

DW: Referendum o ustavnim promenama u oblasti pravosuđa zakazan je za 16. januar. Kako biste u par rečenica objasnili o čemu se zapravo glasa?

Sofija Mandić: O izmenama koje imaju dobre i loše strane. Nesporno dobre se tiču ukidanja prvog mandata za sudiju u trajanju od tri godine. Stručna javnost i Venecijanska komisija bili su saglasni da taj probni mandat služi kao neka vrsta političkog filtera za podobne sudije - ko se ne svidi vladajućoj većini, njemu može da se ne produži mandat. Zato je dobro što se to ukida.

Sve druge promene ili pogoršavaju situaciju ili je zadržavaju na pozicijama Ustava iz 2006. godine koji je omogućio politički uticaj na pravosuđe. Moj zaključaj je da je ovo, narodski rečeno, klanje vola za kilo mesa. Premalo je urađeno da se poboljša Ustav pa mislim da treba čekati bolji trenutak, i sprovesti promene kako valja.

DW: Koje su Vaše glavne zamerke?

Izbor sudija i tužilaca se sasvim izmešta u pravne savete, ali tamo presudnu ulogu opet imaju ljudi koje vladajuća većina bira u Skupštini. Tako se uticaj zadržava, samo drugim sredstvima. Ogroman problem je što tužilaštvo ostaje pod šapom izvršne vlasti. Jer, najviši tužilac i dalje se bira u parlamentu, a pod njim su, poput vojne hijerarhije, svi ostali tužioci.

Čak se u tužilačkom savetu broj članova iz redova tužilaca smanjuje, a u savetu ostaje kao član i ministar pravde. Sve to je kritikovala i Venecijanska komisija, koja je napisala da je "zabrinjavajuće" što će šest od jedanaest članova saveta birati direktno skupština.

DW: Poslanik Naprednjaka i predsednik Odbora za pravosuđe Vladimir Đukanović aktivan je ovih dana, i tvrdi da će glasati protiv ustavnih promena. Ali, njemu smeta što će se pravosuđe, kako tvrdi, previše odvojiti od skupštine iz koje potiče sav narodni suverenitet. Da li je moguće pravosuđe u kojem je skupština bez uticaja?

Mi smo kao Centar za pravosudna istraživanja imali alternativan predlog prema kojem bi u pravosudnim svetima dvotrećinsku većinu - osam od jedanaest članova - imale sudije i tužioci, a troje preostalih bi birala Narodna skupština.

Čujemo predstavnike vlasti koji tvrde da je protiv evropskih integracija svako ko je protiv njihovih ustavnih promena. Ali to nije tačno, jer upravo preporuke EU iz skrininga za pregovaračko poglavlje 23 kažu da najmanje polovinu članova pravosudnih saveta moraju činiti sudije i tužioci, te da predstavnici Skupštine tu uopšte ne treba da budu – a ako jesu, da moraju imati samo deklarativnu, formalnu ulogu.

DW: Od predstavnika vlasti čujemo i da je Venecijanska komisija podržala njihove amandmane.

Oni to pojednostavljuju do nepodnošljivosti. Venecijanska komisija je do sada dala četiri mišljenja o ustavnim promenama – i u tim izveštajima se ne dele školske ocene, kečevi ili petice. Analize su vrlo kompleksne.

U poslednjem mišljenju Venecijanske komisije kaže se da „još jednom insistiraju“ da se smanji politički uticaj na dva pravosudna saveta. Vlast naravno može da izvlači iz mišljenja Venecijanske komisije šta joj volja, samo pozitivne aspekte, ali oni nisu suština – ključne su ove kritike na sastav pravosudnih saveta. A na njih se vlast ni ne osvrće.

DW: Neki čak tvrde da bi odbacivanje ustavnih promena na referendumu značilo zaustavljanje evropskih integracija.

Ne mislim da je to tačno. Najpre, jer je sadržinska preporuka iz Evrope drukčija – nije se tražio status kvo nego promena, a ona se ne postiže ovim aktom. Ideja evropskih inegracija, vrednosna, jeste da boljim aktom u budućnosti ne idemo protiv evrointegracija, naprotiv.

Čujem i argument da bi odbacivanje promena zamrzlo stvar na četiri godine, jer nedavno usvojene izmene zakona o referendumu kažu da se građani, kad jednom negativno odluče na referendumu, u naredne četiri godine ne mogu izjasniti o istom aktu. Ali, to tumačenje je pogrešno - građani ne mogu da se izjasne o istom aktu, ali bi mogli o drukčijem, boljem.

DW: Verujem da je i Vama pravnicima potrebno dosta truda da se udubite u sve aspekte ovih promena i mogućih alternativa. Običnim građanima je skoro nemoguće da razumeju pravne pikanterije i pojedinosti. Da li je zgodno da se onda o ovakvim stvarima glasa sa "da" i "ne" na referendumu?

To bi bilo sasvim normalno da je vlast ovaj proces, koji traje pet godina, od početka raspravljala sa građanima, da se trudila da raščlani stvari. Jer, imamo 29 amandmana, to je mnogo izmena za koje ljudi nisu čuli niti imaju predznanja... Za obaveštavanje je bilo dovoljno vremena, ali se nije pričalo. Ne znam da li je ijedna emisija na nacionalnim frekvencijama u poslednjih pet godina bila posvećena isključivo ovom pitanju. Sada se građanima kampanjski potura akt da praktično na slepo glasaju za ili protiv.

DW: Zagovornici glasanje protiv kažu da, ako ustavne promene prođu, Srbija dobija zakucano partijsko pravosuđe.

Nema tu fatalističkih ishoda, ništa nije zauvek, ni ako glasamo za ni protiv. Ali, bilo bi pošteno da se o ovom pitanju izjasne svi u javnoj areni – stranke, pokreti, udruženja, svi koji se u širem smislu bave politikom. Dremanje dok ne prođu praznici nije pošteno prema građanima sa kojima, kako rekoh, ni vlast ne komunicira.

Mislim da odluka kako će se ko izjasniti o referendumu ne treba da bude iracionalna, nego argumentovana. Ne treba javno sramotiti opozicionare koji hoće da bojkotuju referendum, ali oni bi morali da ponude validne argumente. Od njih najčešće čujemo da skupština nije legitimna pa neće na referendum. To bi moglo da im pije vodu samo ako ne izađu ni na izbore u aprilu, a znamo da će izaći.

DW: Da li ćete Vi glasati na referendumu?

Hoću, glasaću protiv, jer je to način da izrazim protest i zbog nelegitimne skupštine, jednopartijske, koja smatra da ima pravo da menja najviši pravni akt. Ne vidim drug način protesta nego da glasam protiv. Mnogi ne razumeju da bojkot referenduma nema snagu koju je imao 2006. jer je tada bila potrebna izlaznost od preko pedeset odsto, pa je bojkot bio neka vrsta veta. Međutim, prema Ustavu iz 2006. nema više tog praga izlaznosti, a čini mi se da to neke stranke ne razumeju. Bojkot je bezubo sredstvo.

DW: Dopuštate li političku računicu, da recimo neke stranke opozicije strahuju od strašnog poraza na referendumu, koji bi im onda otupeo energiju pred izbore?

Dopuštam ja svašta, ne mogu da komandujem opozicionim strankama. Smatram samo da argumenti koje koriste nisu utemeljeni u činjenicama. Recimo, kad traže da se referendum pomeri za april, morale bi da znaju da to nije moguće. Morali bi da se ponašaju odgovorno prema građanima. Uostalom, argument da neće da troše birače nije utemeljen u javnost. Mi smo ovih dana videli desetine hiljada građana na ulicama koji, čini mi se, traže način da se institucionalno izraze, a ne samo na ulici.

DW: Ima li i teorijske mogućnosti da ne bude referenduma u januaru?

Ne. Kad je izglasan akt o promeni Ustava 30. novembra, počeo je da teče rok od šezdeset dana da se referendum održi. Referenduma će sigurno biti.

*Pravnica i aktivistkinja Sofija Mandić je sekretarka Upravnog odbora Centra za pravosudna isttraživanja. Godinama piše za portal Peščanik, uglavnom o temama iz pravosuđa.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.