Ne, država nije dobar preduzetnik. Ona bi trebalo samo da postavlja okvire i standarde prema kojima bi se odvijale preduzetničke aktivnosti. Da, ona bi trebalo da interveniše ako stvari iskoče iz koloseka, kao što smo videli ovih dana u mesnoj industriji. I naravno da bi u kriznim vremenima država trebalo da deluje. Na kraju krajeva, ona je ta koja mora da pomaže milijardama koje je do tada ubirala na ime poreza.
Ali, veoma je primamljivo iskoristiti takvu situaciju i činiti stvari koje će posle, kad kriza prođe, biti teško popraviti. Na primer, nakon finansijske krize bankama su s pravom zategnute uzde. Jedino što mnoge stvari nisu promišljene do kraja: recimo ono da kamatne stope dugo ostanu gotovo na nuli. To je teško pogodilo nemačke banke. Dve najveće privatne – Dojčebank i Komercbank – o tome bi mogle pesme da pevaju.
Samo da podsetim, kad je već reč o Komercbanci: ona je morala u finansijskoj krizi da dobije podršku u visini od 18 milijardi evra – od poreskih obveznika.
Ako to donosi poslovni model
I tako smo došli i do Lufthanze. Najveći evropski avioprevoznik u korona-krizi doživljava dramatičnu sudbinu, koju doduše deli s mnogim aviokompanijama širom sveta. Lufthanzin poslovni sistem propao je preko noći. Čak 95 odsto flote je na zemlji i umesto da kao nekad prevozi 350.000 putnika dnevno, danas prevozi 3.000. Zato kapital firme topi kao sneg u proleće, a kompanija gubi na likvidnosti milion evra na sat. Sve to, povezano s padom kursa akcija, smanjuje tržišnu vrednost na berzi. Zbog toga postoji opasnost od ispadanja iz najviše berzanske lige Nemačke – Dax.
Tu bi mogao da pomogne neki investitor – da iskoristi povoljnu priliku i pridruži se Lufthanzi. Ali pošto bi to u najgorem slučaju mogao da bude i neki kineski investitor, onda se ipak preferira nemačko rešenje, odnosno ulazak u sistem države. Lufthanza s tim ima iskustva, s obzirom na to da se država pre 23 godine u potpunosti povukla iz kompanije. No, uskoro će sigurno ponovo ima ti svoje ljude u bordu direktora.
Postoji jedna začkoljica
Potrajalo je dok se nije došlo do sporazuma. A usaglašavanje još nije gotovo. Za to vreme, Brisel je već uperio prst i zahteva da Lufthanza preda konkurenciji svoja poletno-sletna prava na aerodromima u Frankfurtu i Minhenu. Ponovo će, kao i ranije, da bude žestokih borbi, jer su partneri u Berlinu za pregovaračkim stolom posvađani. Crvenu liniju za Lufthanzu povukao je njen šef Karsten Špor: državna podrška da, ali državno rukovođenje ne. Ni u vladi nisu jednoglasni. SPD, koji je u vladajućoj koaliciji, želi 25 odsto učešća plus jedan udeo u akcijama, a time i pravo glasa u donošenju odluka u preduzeću. No, to bi moglo da bude sprečeno – jer ulazak države bi zaista trebalo da posluži samo tome da se pruži podrša Lufthanzi u ovo turbulentno vreme, za koje ona ne snosi odgovornost. A kad kriza prođe, onda bi se veoma brzo moralo razmišljati o povlačenju iz koncerna.
Samo tu postoji još jedna začkoljica: niko ne zna kada će zaista za pandemiju moži da se kaže da je prošla. A niko ne zna ni da li će dosadašnji poslovni model i dalje biti atraktivan. Konture se doduše naziru: pored bezbednosnih, isto tako stroge će biti i higijenske kontrole. A to znači još više čekanja u redovima. Pritom mnogih poslovnih putovanja više neće biti, s obzirom na to da su se mnogi navikli na udobne video-konferencije, a firme ionako moraju da štede.
Optimističan scenario
To je jasno i pilotu Karstenu Šporu. Ponovo uspostavljanje vazdušnog saobraćaja će mnogo više da košta nego što će dobiti da donosi. Šef Lufthanze Špor se nada da će 2023. njegova flota da ima oko 100 aviona manje. Ali, to je i dalje optimističan scenario, jer neće biti ni tako brzog izlaska države. Tim tempom ponovo smo kod Komercbanke. I tu je država nameravala brzo da istupi, ali akcije banke i dalje su u padu, a u Berlinu niko nema hrabrosti da proda udeo (u međuvremenu 15 procenata) i tako prouzrokuje enormne gubitke.
Dakle, jasno je: vlada će dugo ostati u Lufthanzi. A to nisu lepi izgledi. Samo što u ovom trenutku boljeg rešenja nema.