Spomenik za razmišljanje

Još jedan spomenik, ovoga puta za ljude sa invaliditetom koje su nacionalsocijalisti sistematski ubijali. Time se nažalost nastavlja kategorizacija žrtava, koja je počela sa podizanjem spomenika isključivo za evropske Jevreje stradale u holokaustu. Oni koje zanima istorija sada oko zoološkog vrta u Berlinu mogu da obiđu četiri mesta i na njima se informišu o monstruoznosti nacista. Mogu da se prisete genocida nad Jevrejima, samo nekoliko koraka dalje, na brutalan progon homoseksualaca, zatim na stradale Rome i od sada – na ciljano ubijanje hendikepiranih ljudi.

Međutim kroz sve to provejava sumnja da se u suštini radi o pitanju političkog lobiranja, za koje žrtve, kada, gde i kolikih dimenzija se spomenik podiže. O tome na koji način se nemačko društvo u međuvremenu odnosi prema određenoj grupi u svakodnevici, spomenici ne govore. Kada se radi o ljudima koji ne odgovaraju „normama“, vidljive su dve suprotstavljene tendencije.

Optimalna podrška za ljude sa invaliditetom

Nemačka danas ima odličnu, sveobuhvatnu mrežu škola, domova ili ustanova za osobe sa invaliditetom. U zavisnosti od stepena invaliditeta u njima su optimalno zbrinuti, i tamo dobijaju podršku, ali i podsticaj. Jer za svakog čoveka je važno da oseti da je potreban i da ima određenih obaveza. Te ustanove u Nemačkoj više nisu mesta u kojima su pacijenti mentalno oboleli, ili sa invaliditetom izolovani, kao što je još uvek slučaj u mnogim zemljama istočne i južne Evrope. I niko više danas u Nemačkoj ne mora od sramote ili straha da krije svoje hendikepirano dete. U tom slučaju Nemačka se uzorno razvila.

Međutim, dve ključne reči i diskusije u društvu koje sa njima idu, jasno pokazuju da se prihvatanje osoba sa invaliditetom još uvek nije ukorenilo u glavama svih. Prva reč je „inkluzija“: Nemačka je potpisnica konvencije UN o pravima ljudi sa invaliditetom. Na osnovu te konvencije normalna stvar je da hendikepirana i nehendikepirana deca pohađaju iste škole. U zemlji poput Nemačke, gde postoji velika paleta specijalnih škola sa specijalno školovanim pedagozima, roditelji ili nastavnici u međuvremenu mogu da provere gde njihova deca imaju bolji tretman. Uznemirujuće je to što mnogi roditelji zdrave dece glasno protestuju, jer se boje da nivo nastave opada u razredima u kojima su i učenici sa posebnim potrebama. Roditelji hendikepirane dece sa druge strane tiho negoduju što se dobre specijalne škole zatvaraju, jer za njima nema dovoljno potražnje. Tolerantnosti prema osobama sa invaliditetom danas ima mnogo samo na mestima gde ljudi sami nisu direktno pogođeni.

„Hendikepiran“ od rođenja – mora li toga još da bude?

Druga ključna reč zapravo je par pojmova: sa jedne strane „prenatalna dijagnostika“ i „kasni abortus“. Prenatalna dijagnostika danas omogućava prepoznavanje sve većih sposobnosti pre rođenja. Mnogim budućim roditeljima, na primer sa decom koja imaju Daunov sindrom, preporučuje se abortus, koji do 22 nedelje trudnoće nije kažnjiv. Iako je broj prekida trudnoća u Nemačkoj poslednjih godina u opadanju, raste broj abortusa iz gore spomenutih razloga.

Mnogi roditelji koji imaju decu sa invaliditetom pričaju da su im još za vreme trudnoće ili kratko nakon rođenja mnogi prijatelji, komšije i rođaci govorili: „Ali to danas više nije potrebno“. Na osnovu jednog istraživanja od pre nekoliko godina tako je razmišljalo 100 odsto očeva i 72 procenata majki. Takvo razmišljanje veoma je blizu nacionsocijalističke ideologije o „nedostojnima življenja“. Možda neki od posetilaca spomenika u Berlinu pronađe vremena da razmisli o tome.