Sigurno je da Evropska unija ima mogućnosti da se odlučno suprotstavi Amerikancima. Tu postoji i uzor: Kuba. SAD su tu ostrvsku državu pre 22 godine nameravale da bace na kolena sankcijama – a Evropljani su radije hteli da sklapaju poslove. Brisel je otišao toliko daleko da je u okviru takozvanog „blockinga“ svim evropskim firmama zabranio da se priključe američkim sankcijama. Ali kada upoređujemo ta dva period, onda vidimo da postoji jedna ključna razlika: tada je u Beloj kući sedeo Bil Klinton, predvidljivi predsednik naklonjen Evropljanima. A danas…
Pored toga, Evropska unija bi mogla da zaštiti svoje firme od pretećih sankcija iz Vašingtona tako što bi kompenzovala njihove gubitke. Javna ulaganja ili javna pomoć privatnim investicijama takođe su opcija. Evropska unija itekako ima mogućnosti za efikasno suočavanje sa Trampom. Samo tako bi i bilo moguće uveriti evropske firme da i dalje posluju sa zemljom koja je na meti SAD.
Poslovanje se ne može iznuditi
Sve se na kraju svodi na jedno pitanje: da li su predsednici evropskih država i vlada uopšte spremni da uđu u borbu za Iran? Svaki ciljani udarac od strane Evropske unije u smeru SAD mogao bi da rezultira naglom eskalacijom, koja bi za sobom mogla da povuče i velike ekonomske gubitke.
Do sada, po prirodi stvari oprezni političari kao što je Angela Merkel, nisu hteli da ulaze u taj ring. Ni u utorak uveče (na sastanku u Sofiji, prim.red.) osim ciljanog optimizma, nije bilo nikakvih indicija da su Evropljani spremni da krenu tim putem.
Zato sada direktori multinacionalnih kompanija, kao što je Simens, moraju da se odluče da li će prestati da posluju sa Iranom ili će i dalje tamo investiraju i tako izazivaju bes Amerikanaca. Za pretpostaviti je da će se obazrivi direktori ipak odlučiti za prvu opciju, jer je posao sa Sjedinjenim Američkim Državama za većinu mnogo važniji. Za Simens je na primer SAD najveće tržište.
Dilema EU je sledeća: njoj su potrebni privatni preduzetnike koji će nastaviti da ulažu u Iran (što je Teheranu hitno potrebno), ali EU ne može da prisili firme da posluju s Iranom.
Sada preostaju drugi potpisnici sporazuma s Iranom koji mogu da pokušaju da ispune nastalu prazninu. Ali i tu ima problema. Recimo Rusija, koja insistira na strogom pridržavanju sporazuma, ekonomski gledano je direktna konkurencija Iranu. I Rusija i Iran su države koje zarađuju prvenstveno izvozom fosilnih goriva.
Kina verovatno ima važnijeg posla nego da sada zbog ovoga ulazi u otvorenu konfrontaciju sa SAD. U ovom trenutku Kinezi pokušavaju da izbegnu trgovinski rat sa američkom vladom i tu sporazum sa Iranom igra sporednu ulogu.
Sporazum zavisi od dobre volje Irana
I šta onda preostaje Evropljanima? Bojažljivi pokušaji da nagovore pojedine firme da nastave da posluju u Iranu? Omogućavanje protoka javnog novca i uveravanje drugih partnera da isto tako postupe? Sve to neće održati sporazum u životu.
Uspeh bi verovatno bio i održavanje iranskog sporazuma u nekoj vrsti vegetativnog stanja – sve dok američki glasači ponovo ne izađu na izbore. Iran sigurno neće dobiti ekonomske impulse kojima se nadao i zato sada sporazum zavisi samo od dobre volje iranskog režima – da ne reaktivira svoj atomski program.