Srbija i sport

Srbija je u odnosu na svoju veličinu tokom poslednjih godina postigla zapažene sportske rezultate, pre svega u tenisu i pojedinim kolektivnim sportovima. Međutim, druga strana medalje je da u Srbiji ne postoje skoro nikakvi uslovi za razvoj vrhunskog sporta.

Čitava nacija intezivno proživljava sportske uspehe koje proteklih meseci postižu teniseri Novak Đoković, Jelena Janković i Ana Ivanović. Nekako u senci tih uspeha ostale su priče Ane Ivanović kako je trenirala u praznom bazenu, ili Novaka Đokovića da u Srbiji ne postoji mašina za zatezanje žica na reketima. To ipak ne sprečava političare da se bukvalno utrkuju u zvaničnim čestitkama srpskim sportistima. Ljubiša Rajić, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, za Radio Dojče Vele kaže da oni na to nemaju nikakvo moralno pravo, jer se prevashodno brinu o svojim karijerama ili o sopstvenom finansijskom dobitku:

„Njihovi uspesi su njihovi uspesi, to nisu uspesi države Srbije, i još manje su uspesi Vlade Srbije. Samo onaj političari koji se zalaže za omladinski sport, za rekreativni sport, zdravstveni sport, koji doprinosi zdravlju naroda kao celine, ima neko pravo da se diči svojim uspesima u sportu. Nijedan političar nije zaslužan što su teniseri, vaterpolisti, košarkaši, ili bilo ko drugi, negde u nečemu pobedili, prosto nisu učinili ništa da im ta pobeda bude omogućena“.

Uslovi za razvoj sporta na svim nivoima u Srbiji nisu dobri, i većina kritičara kao glavnog krivca vidi Ministartsvo sporta i resornog ministra. Sadašnja ministarka Snežana Samardžić Marković najavila je usaglašavanje zakonodavstva u ovoj oblasti sa pravilima EU, i dodala da će neki rezultati tek biti vidljivi. Ljubiša Rajić smatra da Ministarstvo sporta pre svega ne bi trebalo da se bavi profesionalnim sportom jer je to komercijalna aktivnost:

„Ja lično smatram da bi „Partizan“ ili „Crvena Zvezda“, ili bilo koji drugi profesionalni klub, trebalo da ode pod Ministarstsvo za privredu a ne Ministarstvo za sport, jer su oni privredne delatnosti i ne vidim da bi država trebalo jednog jedinog dinara u njih da ulaže“.

Podaci o zdravstvenom stanju učenika su poražavajući, napominje profesor Rajić. Većina školskih sala se izdaje kako bi škole, ili njeni direktori iz političkih partija ostvarili neku korist. Stvari stoga moraju započeti od ulaganja u predškolski sport, zatim školski i amaterski sport, što na kraju može dovesti do uspeha i u profesionalnom sportu:

„Pri čemu mi je jako žao što svi primećuju samo da li je neko negde uspeo, i onda možemo vrlo lako zaći u onu situaciju u kojoj je bila DDR, koja je proizvodila sportiste, skoro kao brojlere, jer je to bilo potrebno iz političkih razloga, da se o njoj priča na neki pozitivan način pa onda makar samo o sportu. Mi ulazimo pomalo u tu zamku, neka se nešto lepo kaže o nama pa makar to bilo samo o sportu“.