Srbija još ne zna da je i otpad sirovina

Prema njenim rečima, Slovačka i Slovenija su, prilikom ulaska u Evropsku Uniju, prihvatile obavezu da se u roku od 20 godina prilagode propisima EU iz oblasti zaštite životne sredine. Anđelka Mihajlov, koja je bila i direktorica Republičke agencije za zaštitu životne sredine, kaže da će i Srbiji trebati najmanje toliko, kada jednog dana uđe u EU:

“U zvaničnim izveštajima o stanju životne sredine, koji su urađeni 2001. i 2003. godine, stoji da u pojedinim oblastima Srbija u sistemu zaštite životne sredine zaostaje za razvijenim zemljama 20 do 40 godina, zavisno od oblasti. Imajući u vidu iskustva Slovenije i Slovačke, koje su po pristupanju EU ostavile prelazne periode do 20 godina da bi se prilagodile standardima EU u upravljanju otpadom, procenjujemo da će i Srbiji trebati otprilike isto toliko da se prilagodi propisima EU u ovoj oblasti.”

Prema rečima vojvođanskog sekretara za urbanizam Vladimira Zelenovića, nesavesno upravljanje otpadom proizvelo je ogromne finansijske gubitke:

“Finansijski pokazatelji o gubicima koje smo imali u proteklih 20 godina, pošto se nedomaćinski odnosimo premna otpadu, veoma su veliki, a jedini pokazatelj nam je to da su sva javna komunalna preduzeća koja se bave ovom problematikom, već decenijama u gubicima i da se ogromna budžetska sredstva izdvajaju za saniranje gubitaka koje oni prave.”

Nesavesno upravljanje otpadom, dodaje Zelenović, prouzrokuje direktne gubitke jer se otpad kod nas gotovo uopšte ne koristi kao sirovina i kao mogućnost za otvaranje novih radnih mesta. Nedovoljno dobre mere u oblasti upravljanja otpadom i nepostojanje sanitarnih deponija, upozorava on, dovodi i do toga da naše kompanije često ne mogu da izvoze svoje proizvode na tržište EU, jer ne ispunjavaju osnovne uslove o zaštiti životne sredine.

S takvom ocenom slaže se i Anđelka Mihajlov, koja kaže da nadležni organi u Srbiji moraju da uspostave dijalog sa stanovništvom, kako bi se građanima objasnila prednost primarnog selektiranja otpada, koje počinje već u domaćinstvu. Ona dodaje da se građani često protive izgradnji novih deponija u blizini mesta u kojem žive, jer još uvek ne shvataju da su prave, sanitarne deponije, zapravo fabrike kao i sve druge:

“Mi godinama i decenijama bacamo đubre, otpad, koji je sirovina i kao takav može da bude korišten. U sve odluke, koje su posebno vezane za otpad, moraju se uključiti i stanovnici i na sva pitanja mora da bude odgovoreno. To ne znači da se vodi bitka sa stanovništvom za neku lokaciju, ali se moraju uspostaviti dijalog i međusobno poverenje. Čvrsto verujem da kada mi u Srbiji budemo imali pravu deponiju, a ne đubrišta, da će i građani onda imati drukčiju sliku, jer oni, kada se govori o izgradnji neke deponije u njihovoj blizini, misle na đubrišta. I oni nemaju pravu sliku i ne veruju u priče da će to biti neka prava fabrika za otpad, koja neće imati ovakve prizore, kakve danas nude naša đubrišta.”

Anđelka Mihajlov pohvalila je vojvođanske vlasti i kazala da se jedino u Vojvodini gaji strateški pristup u upravljanju otpadom, zahvaljujući čemu je ova pokrajina na dobrom putu da odredi lokacije za moderne sanitarne deponije. Prema njenim rečima, u budućnosti se kao jedno od mogućih rešenja vide deponije u privatnom vlasništvu.

Sa više optimizma o problemu upravljanja otpadom u Srbiji govori Derek Gridi iz Velike Britanije:

“Potpuno je jasno da vi imate znanje kako da upravljate otpadom, što je osnovni preduslov za stvaranje odgovarajuće infrastrukture. Ono što je najvažnije jeste činjenica da sam kod vas uočio entuzijazam, što je eoma ohrabrujuće.”

Inače, na svetu trenutno postoji više od 1.300 postrojenja koja se bave proizvodnjom energije iz otpada, a 10 odsto projekata koji su proistekli iz Protokola u Kjotu odnosi se upravo na oblast “pametnog” upravljanja otpadom.